Izvor: Politika, 03.Nov.2015, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemoralna trgovina
Uspeh Partije pravde i razvoja na parlamentarnim izborima u Turskoj, insistira predsednik Redžep Tajip Erdogan, pobeda je demokratije i svet to mora poštovati. I više nego poštovati: Zapad bi i sebi mogao čestitati na tom trijumfu Erdoganove stranke. Učinio je sve da bi turski vođa, kojeg je godinama Brisel otvoreno a Vašington nešto tiše prokazivao za autoritarnost, ponovo osvojio apsolutnu vlast, i to zahvaljujući nacionalističkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << harangi, pritisku na opozicione medije, progonu političkih protivnika, provociranju pobune Kurda na turskom tlu, bombardovanju tog naroda u susednim državama i širenju nestabilnosti u regionu.
Za to što se nije usprotivio Erdoganu, Vašington je za svoje vazdušne bombardere stekao pristup turskoj bazi Indžirlik, iz koje može efikasnije organizovati udare na Islamsku državu (ID). Brisel je tihu predizbornu podršku naplatio pristankom Turske da na svom tlu, dalje od Evrope, koliko god može zadržava više od dva miliona sirijskih izbeglica. Ta trgovina ne samo što nije moralna, nego neće doneti ni profit.
Pogodnosti Indžirlika ni izdaleka nisu dovoljne da se savlada ID, za šta je neophodna pešadija, među kojom su najbolji borci Kurdi, sada prinuđeni da izbegavaju i turske projektile. Izbeglica bi možda bilo nešto manje da Turska nije, kako se veruje, podržavala i tvrdokorne islamističke grupe u Siriji da bi srušila Bašara el Asada. A dva miliona ljudi niko neće moći beskonačno držati u jednoj zemlji ako su namerili da se probiju u drugu.
Ni Turska nije ništa dobila na ovim izborima, ponajmanje demokratiju i stabilnost, kako tvrdi Erdogan. Pristalice je zatrovao najcrnjim nacionalizmom i paranojom, protivnike je još više antagonizirao i, sveukupno, rascepio je naciju. I briselska obećanja da će ubrzati evrointegraciju Turske teško da će se ispuniti. Mora da su toga svesni i u Ankari i da se zato, uz otvoren cinizam, cenjkaju tražeći još novca za prihvat izbeglica, nastojeći da izvuku što je moguće više dok je prednost privremeno na njihovoj strani.
Evropsku dvoličnost u ovom slučaju svakako su primetili i najveći evroentuzijasti među Turcima, da ne spominjemo Kurde, i turske i one u susednim državama, koji spadaju u bliskoistočne narode najotvorenije prema Zapadu. Decenijski odnos Evrope prema Turskoj već je doprineo otklizavanju te zemlje, donedavno sekularističke, ka islamizmu. U Briselu i Vašingtonu sada mogu samo da se nadaju kako će osnaženi Erdogan, što je sasvim verovatno, postati još gori nego do sada i time prinuditi sunarodnike da ne odustanu od zapadnih vrednosti, kao suprotnosti njegovoj autokratiji. I da se namerno trudio, Zapad ne bi ovako uspešno Turke od svojih vrednosti odbio.
