Izvor: Politika, 28.Maj.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesna zajednica Frendšip hajts
Lokalna samouprava na periferiji Vašingtona je slična kao kod nas – različiti su samo brojke i standard
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Gde prestaje Distrikt Kolumbija, kako glasi formalno ime američke prestonice, a gde počinje susedna država Merilend, pokazuje samo od vremena ispran kamen-međaš, postavljen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << još pre dva veka, kada su geometri izašli na lice mesta i postavili granične oznake za glavni grad koji će postati poznatiji po imenu koje mu je dato u čast Džordža Vašingtona, prvog predsednika nove nezavisne nacije Zapada. Kolumbija je inače nekadašnje „poetsko” ime za Ameriku, u slavu njenog pronalazača, odavno izašlo iz mode (mada ga nosi pedesetak ovdašnjih varoši).
S jedne strane tog kamena u Aveniji Viskonsin je Di-Si, a s druge Merilend, grad Čevi Čejz, okrug Montgomeri.
Malo ko obraća pažnju na to da je, prešavši imaginarnu administrativnu liniju (granica je samo na mapama), dospeo pod nadležnost druge policije, da sada u samoposlugama više ne mora da, naprimer, svaku plastičnu kesu u samoposluzi plaća pet centi, da su ovde kazne za nedozvoljeno parkiranje ili prekoračenje brzine različite, kao što su različite i uniforme i oznake policije, da su drugačije registarske tablice i, zbog manjih taksi, jeftiniji benzin. Amerika je kao unija zakonski mnogo manje homogenizovana od one evropske.
Već posle drugog semafora na merilendskoj strani Viskonsin avenije, s leve strane je nevelika četvrt od 10 stambenih i 6 poslovnih višespratnica koja se zove Frendšip hajts (u prevodu, Visovi prijateljstva).
Ta četvrt, na prostoru od samo 1,3 kvadratna kilometra, ima čak pet avenija (uključujući i dve „granične”), jedan bulevar i dve ulice. Zbog visine i veličine njenih zgrada, sa ukupno 3.189 stanova, izgleda kao neko ostrvo u okruženju u bujno zelenilo uronjenih prizemnih, ili najviše jednospratnih porodičnih kuća.
Pošto zbog toga ima specifične potrebe, Frendšip hajts je i posebna samouprava – neka vrsta naše mesne zajednice – u okrugu Montgomeri, koji inače ima dvadesetak opština. Visovi prijateljstva su naime „specijalni poreski distrikt”.
Šta to znači, u „Vilidž centru”, njegovom sedištu, objasnio mi je Džulijen Mensfild, čija je zvanična titula menadžer sela. „Selo” je ovde inače odrednica ne samo za ruralno naselje, nego i za zajednicu manju od „pravog” grada.
Zgrada „Vilidž centra” je neveliko, arhitektonski elegantno zdanje u malom parku s fontanom, skulpturama, klupama i stolovima na kojima su ugravirane šahovske table. Unutra je, pored kancelarijskog prostora, i jedna velika dvorana za skupove, koncerte, a na izborni dan tu se smeštaju i glasačke kutije.
Kao direktor, gospodin Mensfild, mlad profesionalni menadžer, šefuje nad 10 zaposlenih i to je cela administracija koja brine o selu, koje je sa 5.000 stanovnika na ovako maloj površini najgušće naseljena administrativna jedinici u celoj Americi.
„Specijalni poreski distrikt” znači da ovom „selu” pripada deo poreza koji na imovinu i prihode državi Merilend plaćaju stanovnici Visova prijateljstva i oni koji imaju neki biznis na njegovoj skromnoj teritoriji. Plaćaju inače nešto više nego drugi: 4 centa ekstra na svakih sto dolara redovnih obaveza.
Od toga se formira budžet sela koji za ovu godinu iznosi 1,8 miliona dolara.
Nešto više od četvrtine tih para odlazi na plate zaposlenih i održavanje Centra, a ostalo na obaveze ove lokalne samouprave prema građanima, koje su, zbog njenih posebnih prilika, takođe specifične.
Džulijan Mensfild ih nabraja: „Održavamo tri parka, zimi uklanjamo sneg, za rezidente održavamo stalnu besplatnu autobusku liniju koja sve zgrade povezuje sa obližnjim šoping centrom i stanicom metroa, svake srede priređujemo koncerte, predavanja, organizujemo putovanja...”
Četiri puta godišnje: za Novu godinu, 13. april Dan sela, jesenji dan lokalne gastronomije i naravno, za glavni nacionalni praznik, 4. jul, u centru i ispred njega se održavaju posebni skupovi, neka vrsta vašara.
Sagovornik mi kaže da je tekući budžet deficitaran, planirano je da rashodi budu veći od prihoda, pre svega zbog manje poreskih para, što je odraz minule ekonomske krize. Ali pošto se prethodnih dobrih godina, nešto uštedelo, manjak će biti dopunjen trošenjem tih rezervi.
Sreća je da prošle zime nije bilo previše snega, a i što smo sve ulice pre četiri godine preasfaltirali, pa sada nema velikih troškova za njihovo održavanje, objašnjava Džulijan Mensfild.
Njegovi šefovi su sedmočlani Seoski savet koji se bira na lokalnim izborima, uz dvogodišnji mandat. Svi članovi te vlasti su – volonteri. Sastaju se redovno, svakog drugog ponedeljka u mesecu i sve te sednice su otvorene za žitelje.
Sve poslove iz svojih nadležnosti, ovo selo inače obavlja tako što ih poverava spoljnim izvođačima, biranim na tenderu. Koja ponuda je najbolja, odlučuje pomenuti Seoski savet, koji mora da overi i svaki trošak veći od 5.000 dolara.
Frendšip hajts je jednom pokušao da bude prvi u Americi (i primer za ugledanje), kada je u decembru 2000. Seoski savet doneo odluku o zabrani pušenja na svim javnim mestima njegove teritorije, što je onda bio najstroži antinikotinski režim u zemlji. Ali održao se samo 14 meseci – kada je nadležni sud odlučio da je Savet prekoračio svoja ovlašćenja.
„Mesne zajednice” poput ove nisu inače retke u Merilendu: ima ih i za naselja koja doduše zauzimaju veći prostor, ali pošto su tipična američka „sabarbija” (predgrađa sa porodičnim kućama), imaju mnogo manje stanovnika. U jednom slučaju samo njih nešto preko 200 – ali imaju svoju samoupravu, s nadležnostima da neka životna pitanja po zakonu uređuju sami, bez da im se u to petljaju ni lokalna ni „velika” država.
Milan Mišić
objavljeno: 29.05.2011
.jpg)
