Izvor: Politika, 04.Maj.2013, 13:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj prohibicije u Damasku
U Americi se još demontiraju preostali delovi „velikog društvenog i ekonomskog eksperimenta” okončanog pre skoro osam decenija
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Vesti o događajima u Damasku, sirijskoj prestonici, privlače globalnu pažnju, dok je publicitet koji je dobio imenjak sa 15.000 stanovnika iz okoline Vašingtona bio lokalni.
Tamo je upravo ukinuta prohibicija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zabrana točenja alkoholnih pića u restoranima i njegove prodaje u trgovinama.
Amerika je imala svoj „veliki društveni i ekonomski eksperiment” (formulacije predsednika Herberta Huvera) apsolutne zabrane alkohola, njegove proizvodnje i prometa. Za to je 1919. izglasan posebni, 18. ustavni amandman čija je primena, pošto ga je ratifikovalo dovoljno federalnih država, počela u januaru 1920.
Sledećih 13 godina, koliko je bio na snazi, pokazalo se da je prohibiciju bilo mnogo lakše uvesti nego sprovesti. U Americi nije prestalo da se pije (i napija), samo se dogodilo ono što se obično događa kad se donese zakon koji ne može da se primeni. Pošto svoj „buz” (sleng za alkoholno piće) narod nije više mogao da kupuje legalno, nabavljao ga je na crno. Rezultat: gangsteri su se obogatili i postali moćni. Osim toga, država nije mogla stigne baš svugde, pa je ostalo zapamćeno da je samo u Njujorku pet godina od zabrane cvetalo više od 30.000 klubova u kojima se, uz izvesnu predostrožnost, naveliko točilo.
Nije zato čudno što je Al Kapone, legendarni gangster koji je predvodio miniranje prohibicije, situaciju sažeo ovako: „Kad ja prodajem piće, to je krijumčarenje, a kad ga poslužuju moji kupci, to je gostoprimstvo.”
Padu prohibicije više je doprinela velika ekonomska kriza, nego to što nije postizala svrhu zbog koje je uvedena. Frenklinu Delanu Ruzveltu, guverneru Njujorka, hitno su bila potrebna nova radna mesta i dodatni poreski prihodi koje bi donela legalizacija alkohola, pa je poveo kampanju da se ta industrija legalizuje. Tu ideju je prihvatio i predsednik Herbert Huver, pa je Kongres 1933. usvojio 21. amandman kojim je ukinuo 18. Nasledivši Huvera, Ruzvelt je mogao da uživa u rezultatima svog zalaganja.
U američkom Damasku (mnogi svetski gradovi ovde imaju svoje imenjake, Beograd čak dva, jedan je u Montani, a drugi u Minesoti), nisu bili zatečeni kad je prohibicija uvedena na nacionalnom nivou: u momentu usvajanja 18. amandmana, grad je bio „suv” pune četiri decenije. I ostaće još osam – dve dok nedavno nije promenjen lokalni propis i omogućeno da se u lokalnim restoranima (koji za to zatraže licencu), uz jelo naruči i piće (a da to nije „soda”, zašećerena i ofarbana gazirana vodica).
Kada 5. decembra ove godine bude obeležena 80. godišnjica 21. amandmana, Amerika će je dočekati sa mnogo još čudnih zakona o alkoholu koji su sasvim u neskladu sa osnovnim postulatima njene ideologije: da se država u život građana meša samo kad je to neophodno. U ovoj oblasti se, naime, ponaša kao da je komunistička: preovlađujući model je – centralna kontrola.
Kad je prohibicija ukinuta na nacionalnom nivou, regulativa je prešla na federalne države. Neke su odmah požurile da sve njene mehanizme demontiraju, ali se većina odlučila da zadrži mnoge nivoe kontrole. Rezultat je da danas postoji veliko šarenilo propisa o prodaji alkohola od kojih su mnogi ne samo komplikovani, nego i apsurdni.
Pensilvanija i Juta su jedine dve federalne jedinice u kojima je promet alkohola apsolutni državni monopol (u još 15 je delimični), mada se i tamo uveliko debatuje o privatizaciji (zakon o tome u Pensilvaniji je već u proceduri).
Drugde se postepeno ukida zabrana koja kupovinu pića dopušta (negde samo žestokih, a drugde svih) nedeljom. Prošle godine to je učinjeno u 16 država.
U Vašingtonu, na primer, nedeljom mogu da se kupe vino i pivo, ali ono jače mora da se nabavi preko nedelje. Ako nekom nešto žestoko zafali baš u nedelju, to opet nije problem: dovoljno je preći nevidljivu administrativnu liniju, i viski ili votku kupiti u susednom Merilendu. Propisi „nikad nedeljom” u prestonici ne važi jedino ako u nedelju pada Badnji dan.
Podsticaj za labavljenje alkoholnog režima je isti onaj koji je ukinuo prohibiciju: prohujala ekonomska kriza koja se poredi sa onom iz prošlog veka i potreba da se popravi na svim nivoima vlasti nezavidna fiskalna situacija koja je iz nje proistekla.
Alkoholno najdogmatskija je Juta, što i nije čudno, pošto su tamo na vlasti mormoni, čija crkva ovaj porok zabranjuje. Tamo postoji izreka koja se gravira i na suvenire: „Jedi, pij i uživaj, sutra bi mogao da osvaneš u Juti.”
Među čudnim tamošnjim propisima je i onaj po kome barovi moraju da imaju posebnu pregradu, kako oni koji piju ne bi mogli da vide kako se piće u stvari toči. To je „cionska zavesa” – mormoni Jutu smatraju „novim Jerusalimom”.
Piće tamo inače ne može da se zatraži ako se pre toga ne poruči i hrana.
U Juti je, između ostalog, zabranjeno i dupliranje: može da se, primerice, poruči koktel u kome je sastojak votka, ali ne i dodatna čašica votke uz to. Martini sa votkom može, međutim, da se pojača čašom viskija kao prilogom.
Alabama je jedina preostala država u kojoj je još na snazi zabrana destilovanja u kućnoj radinosti. Svugde gde je to dozvoljeno, ta proizvodnja je isključivo za domaću potrošnju.
U Teksasu svako može da bude uhapšen zato što je po proceni policije „pod uticajem” (a da pri tom ne mora da „duva” da bi se to utvrdilo), čak i ako je zatečen kako za šankom pije svoje prvo pivo. U Nevadi, „tura” ne može da se poruči za više od troje u društvu, što možda nije loše za one koji čašćavaju.
Ono što se svugde dosledno sprovodi, to je zabrana točenja mlađima od 21 godine. To se često proverava i na ulazu u lokal u kom se služi alkohol. Kazne za ugostitelje uhvaćene u ovom prekršaju znaju da budu drastične.
U američkim filmovima često se viđa scena da neko na otvorenom pije iz boce koja je u braon papirnoj kesi. Pošto je konzumiranje alkohola na javnom prostoru zabranjeno, ovo je neka vrsta „građanskog kompromisa”: način da policija može da se pravi luda i posveti se pravom kriminalu (iako zna da se braon kesom ne sakriva koka-kola), a da sa druge strane svoj problem rešavaju zavisnici koji ne mogu sebi da priušte pijenje za šankom.
„Život uz pivo i vino će i dalje biti lep, a mi ćemo i dalje biti dobri jedni sa drugima”, ocenio je jedan žitelj Damaska u lokalnoj „Gazeti” činjenicu da njegov grad nije više bezalkoholna oaza.
Ukidanje lokalne prohibicije izglasano je inače na referendumu sa većinom od 66 odsto (pošto je na prethodnom, 1996, takva inicijativa odbijena). Tadašnja većina mora da je imala u vidu čuvene reči zabavljača Vila Rodžersa da je „prohibicija bolja nego da uopšte nema pića”.
Glasači su ovoga puta bili trezveniji, a na odluku da dilemu piti ili ne piti svako rešava u ličnom monologu možda je uticala i čuvena maksima Marka Tvena: „Sve treba da bude umereno, uključujući i umerenost.”
Milan Mišić
objavljeno: 04.05.2013.
