Izvor: Politika, 06.Okt.2015, 08:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko to piše Vašingtonu
Pre dvadesetak dana petoro članova američkog Kongresa „zabrinutih zbog pogoršanja situacije u Srbiji” pisalo je potpredsedniku Džozefu Bajdenu. Pre dvadesetak godina kritičari režima u Beogradu nisu morali da traže lobiste preko kojih bi se dopisivali sa američkom državnim vrhom, najviši američki zvaničnici primali su ih lično. Vremena u kojima se u četiri oka razgovaralo sa američkim potpredsednikom, kao što je to svojevremeno, sredinom devedesetih godina, činio Veran Matić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osnivač i direktor B 92 koga je lično primao potpredsednik Al Gor, ili prijemi kakve su kod američke državne sekretarske Madlen Olbrajt imale vođe „Otpora”, daleko su iza nas.
Zbog toga, kako kaže Obrad Kesić, analitičar iz Vašingtona, ovo pismo nema ni približno sličan efekat kakav su nekada imale pritužbe na račun Slobodana Miloševića. Njegov uticaj na srpsko-američke odnose, ocenjuje on, uglavnom je simboličan. Bar je za sada tako. Iako su iza ovih optužbi na Vučićev račun svojim potpisom stali neki od uticajnih kongresmena, Kesić kaže da onaj ko stoji iza njihovog angažmana nije imao preterano težak posao.
„Dve žene među pet potpisnika, članice Demokratske stranke Edi Bernis Džonson i Zoi Lofgren, vrlo su uticajne kongresmenke koje su u ovom domu duže od dvadeset godina. Njihova reč kod donošenja nekih važnih odluka ima težinu. Upućivanje ovakvih pisama, međutim, nije retkost i često se sve završi samo na tome”, objašnjava Kesić.
Ukoliko bi, pak, oni koji su ih angažovali želeli da se optužbe na račun srpskog premijera, njegovog brata i prijatelja o navodnim uticajima i interesima u energetici, telekomunikacijama, infrastrukturi i drugim značajnim poslovima u Srbiji i kontroli medija, postave ozbiljnije, neko bi morao da pred američkom administracijom redovno pokreće te teme.
„Ako se to uporno radi, onda posle nekog vremena to postane tema za predstavnike američke administracije. Nije, međutim, lako da se nešto nametne kao bitna stvar u odnosima Amerike sa nekom drugom državom. Jer da bi neka kritika u američkoj administraciji bila uzeta ozbiljno, mora da bude u skladu sa američkom spoljnom politikom i nekim važnijim interesima Amerike”, objašnjava Kesić i dodaje da smo daleko od toga da bi ovo moglo skoro da postane neka tema u odnosima SAD sa Srbijom.
Predsednik Naprednog kluba Čedomir Antić ne vidi ništa čudno u tome što se neko za pomoć obraća Vašingtonu. Ali i napominje da je to uobičajeno ukoliko je u nekoj državi na vlasti neko poput Slobodana Miloševića.
„Naravno da su studentske vođe mogle da se vide sa Madlen Olbrajt. Kada je neko tiranin, falsifikuje izbore i pri tome je izdajnik, nastojanje da se uz stranu pomoć takav obori prosto je nužno. Uostalom, i Mihajlovićev i Brozov pokret su uz pomoć iz inostranstva uspeli da oteraju stranu vlast iz zemlje. Kada bi u Americi neko uspostavio vlast koja krši ustav i koja nije demokratska, naravno da bi bilo legitimno da oni koji se bore za demokratiju traže pomoć iz inostranstva”, kaže Antić, jedan od predvodnika pokreta „Otpor”, koji je u borbi protiv Miloševićevog režima dobijao znatnu finansijsku i svaku drugu pomoć Vašingtona.
Oreol boraca za pravdu i demokratiju dugo je pratio protivnike Miloševićevog režima. Čak i posle demokratskih promena u Srbiji 2000. godine. Tako je Vilijam Montgomeri, bivši američki ambasador u Beogradu, svojevremeno ispričao „Ninu”, kako je Vašington bio zabrinut zbog napada na B92 i Verana Matića 2002. godine.
„Mi smo to posmatrali sa interesovanjem i zabrinutošću. U jednom trenutku, pošto je počela serija napada u listu ’Publika’ i na Televiziji Pink, u Beogradu su se pojavili posteri sa likom Verana Matića na kojima je pisalo nešto u smislu ’Traži se’. S obzirom na posledice koje je to moglo imati po ličnu bezbednost Verana Matića, to me je zabrinulo dovoljno da prilikom prvog narednog susreta pitam premijera Đinđića šta zna o svemu tome”, naveo je Montgomeri i otkrio da mu je Đinđić bez ikakvog oklevanja rekao da Beba Popović stoji iza tih napada, te da on o tome nije ništa znao.
Kesić potvrđuje da je u proteklih 25 godina nevladin sektor iz Srbije bio jako uticajan u Vašingtonu.
„Možda je bio i najuticajniji što se tiče specijalnih interesnih grupacija u odnosu na sve ostale lobije iz bivših jugoslovenskih republika. Oni su vrlo lako mogli da dođu do kongresmena i da nametnu pitanja za administraciju. Ali, sada su se promenila vremena i aktivisti iz nevladinih organizacija u velikoj meri se nalaze na marginama odnosa Amerike i Srbije, tako da im sada treba mnogo više truda, takoreći ispočetka treba da se gradi taj pritisak i uticaj”, objašnjava Kesić.
Prema njegovim rečima iz američkog ugla sada je najvažnije pitanje Briselskog sporazuma i dodatnih dogovora koji bi vodili potpunoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Drugo važno pitanje za Vašington je da se Srbija potpuno veže za EU i NATO i da se kroz to amortizuje ruski uticaj. Amerika je, smatra naš sagovornik, zadovoljna sadašnjom politikom srpske vlasti te tako nema previše prostora za one koji bi da kritikuju zvanični Beograd.
Naravno da situacija ne može da se poredi sa onom iz vremena kada su se studentske vođe viđale sa Olbrajtovom, ocenjuje Antić. Jer ako bi neko hteo da se vidi sa potpredsednikom Amerike ili ministrom spoljnih poslova, a predstavljao opoziciju u Srbiji, on bi, kaže Antić, to teško mogao da objasni. Bez obzira na sve mane, naši izbori su, kaže on, izvan sumnje. Kod nas su zakoni restriktivni, loše su sprovedeni, ali ipak postoji neka osnovna otvorenost medija. I zato za današnje opozicionare vrata Bele kuće ostaju zatvorena.
Jelena Cerovina
