Izvor: Politika, 19.Jan.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kentaki se seli u Osaku
Prodaja čuvenog brenda burbon viskija „džim bim” Japancima kod mnogih Amerikanaca je izazvala osećanje da im je prodat i deo tradicije
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – „Šta, ’džim bim’ je prodat Japancima! Izgleda da će moj omiljeni burbon odsad biti ’džek denijels’.”
Ovakve i slične poruke na „Tviteru” zuje otkako je obelodanjena jedna od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najvećih poslovnih transakcija u poslednje vreme: da je destilerija koja proizvodi čuveni viski „džim bim”, u svojoj kategoriji najpopularniji ne samo u Americi nego i u svetu, prodat japanskom multinacionalnom konglomeratu„Santori” iz Osake.
Američke patriote to je pogodilo u osetljiv živac. Jer „džim bim” je deo nacionalne istorije i tradicije, što je kod mnogih izazvalo osećanje da je i to prodato Japancima. Pogotovo što je „Njujork tajms” ovu vest obelodanio pod ciničnim naslovom „Moja stara kuća u Osaki”, što je aluzija na sentimentalnu pesmu „Moja stara kuća u Kentakiju” iz sredine19. veka, danas himnu ove savezne države iz koje potiče „džim bim”.„Santori” nije nepoznato ime u Americi: najviše ga je proslavio film iz 2003. „Izgubljeni u prevodu” sa Bil Marejom i Skarlet Johanson, u kome jedan američki glumac pri kraju karijere, u Tokiju, uz mnogo kulturnih nesporazuma, snima reklamu za viski „santori”.„Vreme opuštanja je i vreme ’santorija’”, muči se on da, sa čašom u ruci, na pravi način izgovori marketinški slogan za to piće.„Vreme za ’santori’” stiglo je i u Ameriku. Japanci su odrešili kesu: za brend iz Kentakija platili su 13,6 milijardi dolara (16 milijardi ako se uračunaju i dugovi kupljene kompanije).
Burbon – koji se od „skoč” viskija razlikuje po tome što se pravi destilacijom prevrelog kukuruza, umesto ječma, kao u Škotskoj – u Americi je počeo da se proizvodi u 18. veku. Porodice sa kukuruznim viškovima počele su da ga, posle fermentacije njegovog šećera, „peku” u bakarnim kazanima (da bi potom odležao u hrastovim buradima), a s vremenom to je postalo autentično američko žestoko piće.
Popularizovano je i u kaubojskim filmovima, gde se taj viski ispijao u „salunima”. „Džim bim” je pak nastao 1795, kada je Jakov „Džim” Bim, sin imigranta iz Nemačke, počeo da ga pravi po očevom receptu i od toga pokrenuo porodični biznis („Sanatori” postoji samo 115 godina).
Ne zna se tačno otkud ime „burbon”: po jednima ono je pozajmljeno od istoimene francuske dinastije, a po drugima reč je o okrugu istog imena u Kentakiju. U svakom slučaju, vezuje se za američki jug. Ali romantični oreol, sentimentalnost i nostalgija stavljaju veo na realnosti koje takođe traju 200 godina: da je njegova proizvodnja brzo postala veliki biznis koji je sve vreme praćen korporativnim „restrukturiranjima”, u kojima su, zbog otvorenosti tržišta, akteri i stranci: najpre biznismeni sa američkog severa, a u novije vreme i strane kompanije.
U tom procesu, bakarne kazane malih destilerija još krajem 19. veka zamenjuju cisterne od čelika, a tradicionalne proizvođače potiskuju industrijalci. To devedesetih godina devetnaestog veka dovodi i do „viski rata”, u kojem se starosedeoci sa „dođošima” bore da u Vašingtonu izlobiraju zakone koji će favorizovati jedne na račun drugih.
Razume se, pobedili su veliki, ali samo privremeno. U ovim „tranzicijama”, porodična kompanija koja proizvodi „old džejk džim bim” (kraće ime „džim bim” usvojeno je tek 1933) upeva da se održi sve do oluje prohibicije (1920–1933), koja je u novijoj istoriji zabeležena kao neuspeli društveni eksperiment.
Ne bi trebalo da bude straha da će se „džim bimu” iskositi oči, da će se „japanizovati”. I dalje će se proizvoditi u Kentakiju, od lokalne vode i domaćeg kukuruza (u svakom slučaju genetski modifikovanog – prošle godine u toj kategoriji u Americi je bilo 88 odsto kukuruznih prinosa) koji će prevreti pod vrelim suncem juga.
Uz poznati burbon, „Santori” je dobio i još dva viski brenda, zatim konjak „kurvoazije”, kanadski viski „kanedijen klab” i tekilu „suoza”, što je sve bilo u vlasništvu porodične kompanije kojom je dosad rukovodila sedma generacija Bimovih.
Sa ovim preuzimanjem, multinacionalac iz Osake imaće godišnji promet od 4,3 milijarde. Kako je najavljeno, strateški plan je da se poveća prodaja „džim bima” u Aziji, u njenim „ekonomijama u usponu”, kao što su kineska i indijska, kao i u Brazilu i Rusiji.
Što se tiče Japana, cilj je da se bar ostane na sadašnjoj potrošnji, s obzirom na veliku otežavajuću okolnost: da je iz godine u godinu sve manje Japanaca. Zbog demografskog starenja nacije, broj stanovnika u toj zemlji prošle godine je smanjen za 244.000.
Sa druge strane, ovim dilom se za brendove koji su već neko vreme u vlasništvu „Santorija” širom otvaraju vrata američkog tržišta. Alkoholna žeđ je ovde u porastu: prodaja burbona iz Kentakija i južnog mu suseda Tenesija, u poslednjih pet godina povećana je za 13,2 odsto. Pritom je naročito skočila potražnja za „premijum” brendove, one sa crnim, plavim ili zlatnim etiketama, čak za 80 odsto u pomenutom periodu.
Sve navedeno znači i da je i burbon dospeo u kazan globalizacije. Uprkos patriotskoj pobuni opisanoj na početku ovog teksta, oni koji su se ovih dana zarekli da više neće okusiti „džim bima” ranije ili kasnije će zaboraviti ko je vlasnik kompanije (što se već dogodilo sa burbonom „for rouzis” –„četiri ruže”– koji je u vlasništvu takođe japanskog „Kirina”).
Pod uslovom, naravno, da „džim bim” u međuvremenu ne „izgubi dušu” – ako je još ima.
Milan Mišić
objavljeno: 19.01.2014.
