Izvor: Politika, 21.Maj.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija čitana iz kostiju
Fascinantna svedočanstva o životu prvih kolonista „Novog sveta” – koja dr Ousli otkriva proučavajući njihove kosture
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Dr Daglas Ousli ima verovatno najneobičniju kancelariju koja igde postoji. Nalazi se na poslednjem spratu Muzeja istorije prirode (u okviru kojeg je i odeljenje istorije čoveka), u samom srcu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vašingtona, i deo je Smitsonijan institucije, najvećeg muzejskog i istraživačkog kompleksa sveta, koji ima 19 muzeja, galerija, zoo vrtova i 9 istraživačkih centara.
Njen središnji prostor zauzimaju čak četiri stola, na kojima su, u nekoj vrsti poslužavnika, sve same ljudske kosti! Lobanje, rebra, karlice, i ostali delovi skeleta. Tu su doduše i njegov kompjuter i stolica, police i kancelarijski ormani, ali kosti su ustvari njegovi dosijei iz kojih „čita” i ono što laik nikad ne bi pomislio da je moguće.
Dr Osli je „forenzički antropolog”, sa reputacijom jednog od najboljeg i najsvestranijeg na svetu. U tom svojstvu pominje da je bio i na Balkanu, gde je njegova pomoć zatražena u identifikaciji pokopanih u masovnim grobnicama. Kaže da se rado odaziva kad god ga pozovu da reši misteriju nekih zemnih ostataka. A zovu ga često: njegovi ime i broj telefona su na spisku veštaka koje pozivaju Ef-Bi-Aj i Pentagon, pa je u tom svojstvu i čest svedok na suđenjima za ubistva, ili kad treba identifikovati raznesena ili izgorela tela poginulih vojnika.
Ali njegova glavna preokupacija poslednjih godina su kosturi prvih belih Amerikanaca, kolonista koji su pre nešto više od 400 godina, 1607, osnovali Džejmstaun, prvo stalno naselje u „Novom svetu”.
Njihovi grobovi su prvo bili predmet znatiželje arheologa, a tek potom specijalista poput dr Ouslija, čiji nalazi potvrđuju da „nema istorije bez biografije”.
„Kao što vi čitate knjigu, tako ja čitam kostur”, kaže nam, napominjući usput da je u svojoj dosadašnjoj karijeri (diplomirao je 1973, a doktorat iz fizičke antropologije stekao 1978.) pregledao „oko 10.000 kostura”.
U kostima je, objašnjava, zapisano sve: koliko dugo je neko živeo, kako je živeo, čime se hranio, od čega je sve bolovao i, naravno, kako je umro. Skelet pruža intimni uvid u nečiji život i kosturi su za njega „vremenske kapsule”.
Jedan od veoma uverljivih dokaza za to, dr Ousli je pružio na uvid baš u Muzeju prirode, izložbom „Zapisano u kostima”, čija je glavna tema život žitelja Džejmstauna, o kome svedoče njihovi kosturi.
Iz njih se vidi ko je ko je među doseljenicima bio „nobl”, a ko iz nižih slojeva, u kostima su ostali tragovi surovog života na nepoznatoj zemlji, gde problem nije bilo samo neprijateljsko okruženje domorodaca, Indijanaca, nego i surove zime, a pre svega nedostatak hrane. Zbog toga se umiralo brzo – i na veliko. U celom 17. veku, stanovništvo kolonista se nije uvećavalo, održavano je samo dolaskom novih i malo ko je uspevao da doživi starost, kaže dr Ousli.
Jedna od zanimljivih biografija koja je pročitana sa kostura je ona o jednom 15-godišnjem dečaku, koga dnevnici doseljenika iz Džejmstauna opisuju kao žrtvu prvog okršaja sa plemenom legendarne princeze Pakahontas, koja je sačuvala život vođi kolonije, kapetanu Džonu Smitu, o čemu je snimljeno nekoliko romantičnih filmova.
Ali forenzički nalaz dr Ouslija pokazao je da je indijanska strela čiji se vrh zario u njegovu butinu, samo skratila muke koje su neimenovanog momka pratile od samog početka petomesečnog puta jedrenjakom ka nepoznatom kontinentu.
Njegova „mandibla”, donja vilica, pokazuje da ga je nešto udarilo na brodu, što mu je izbilo nekoliko zuba, posle čega je usledila teška infekcija. Pošto u to vreme, naravno, nije bilo antibiotika, njegova agonija je bila velika, pa je smrt morala da mu bude i olakšanje.
Izložba kostura u „Smitsonijanu” je fascinantna koliko i morbidna, kao podsetnik na prolaznost – svako će jednog dana biti samo kosturi – tako i na prošlost: nijedan drugi artefakt istorije sigurno ne može da podstakne tu vrstu radoznalosti kao zemni ostaci nekog ko je nekad živeo i disao kao mi sada.
Rekonstrukciju tih života omogućila je moderna tehnologija: elektronski mikroskopi, kompjuterska tomografija, DNK analize… Zahvaljujući tome, na osnovu kostura može da se rekonstruiše i celo telo, pa je tako u „Smitsonijanu” pokazano kako je najverovatnije izgledao kapetan Gosnold, jedan od zapovednika Džejmstauna (kapetan Smit je umro u Engleskoj), ali i lik neimenovanog nesrećnog dečaka sa upaljenom donjom vilicom.
Među eksponatima su i kosturi žrtava nekih zločina modernog doba, koje je rešio upravo dr Ousli. Njihove porodice su dale pristanak da se, u ime nauke, kosti pokojnika izlože.
Nesumnjivo najbizarniji prizor je međutim kostur jednog kolege našeg sagovornika, koji ga je zaveštao „Smitsonijanu”, opet u naučne svrhe, pod uslovom da bude izložen zajedno sa kosturom njegovog kućnog ljubimca, velikog psa. Njegova supruga je potom zatražila da, kad za to dođe vreme, i ona završi na takav način.
Kad se iz izložbenog prostora pređe u onaj drugi, običnim posetiocima nedostupan prostor Muzeja istorije prirode i čoveka, uđe se u hodnike u kojima su od poda do plafona limeni sanduci i ormani sa fiokama. U njima je, kako nam je objašnjeno, kolekcija od oko 30.000 naučno detaljno evidentiranih ljudskih ostataka iz svih delova naše planete. Od toga, 1.700 su kosturi sa imenom i prezimenom.
Milan Mišić
objavljeno: 22.05.2011
