Izvor: Politika, 23.Nov.2013, 21:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Industrijski kapetani i razbojnički baroni
Rani američki tajkuni koji su se obogatili preduzimljivošću i eksploatacijom radnika, danas su nacionalne legende i veliki zadužbinari
Endru Karnegi i Džon Rokfeler
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Njihova imena danas se u istoriji Amerike i njenog uspona do najveće ekonomske sile sveta ispisuju zlatnim slovima. Kornelijus Vanderbilt, Endru Karnegi, Džon Rokfeler, Džej Pi Morgan, Henri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ford i drugi imaju status pionira američke industrijske revolucije, bili su najbogatiji ljudi svog vremena, a sem toga odužili su se i društvu kao filantropi za života ili zadužbinama posle smrti.
Da li to znači da se na njih ne može primeniti čuvena Balzakova maksima da „iza svakog velikog bogatstva leži neki veliki zločin”? U ovom slučaju dimenzije „zločina” su relativne: industrijska revolucija je svugde, pa i u Americi, izneta na leđima radnika. Zajedničko navedenim tajkunima bila je naime njihova alergija na sindikate (mada je Ford shvatio da su i njegovi zaposleni kupci automobila koje proizvode), pa otuda svi oni nose dvostruke titule: sa jedne strane su „industrijski kapetani”, a sa druge „razbojnički baroni”.
Zaslužuju i jedno i drugo, neki više neki manje, ali treba razumeti i da je ključ uspeha svakog kapitaliste u pravoj tržišnoj ekonomiji (dakle ako nije monopolista) u tome koliko uspeva da zadovolji kupce svoje robe ili usluga, njegove sposobnosti da uvek nudi nešto kvalitetnije i jeftinije. U toj utakmici jedni se uzdižu, dok drugi propadaju, ali konačni rezultat je napredak.
Takođe treba napomenuti i da krajem 19. veka većina Amerikanaca nije imala dobro mišljenje o svojim magnatima: smatrani su pohlepnim ljudima koji su se obogatili bedno plaćajući radnike. Pozlata je dodata tek kasnije. Po jednoj izreci, uostalom, sve istorijske ličnosti „na jednom ramenu nose anđela, a na drugom đavola”.
A evo kako to izgleda na primerima trojice koji su među najpoznatijima: Vanderbilta, Karnegija i Rokfelera, čije su biografije ujedno i istorija brzog američkog uspona posle pustošnog građanskog rata (1861–1965).
LUKAVI KOMODOR: Kornelijus Vanderbilt (1794–1877), čijem imenu se pridodaje i nezvaničan čin „komodor” (u njegovo vreme najviši u američkoj mornarici), smatra se pionirom moderne poslovne korporacije. Počeo je skromno: prvo je pomagao ocu koji je upravljao plovilom za prevoz robe u vodama Menhetna, da bi se u istom poslu veoma rano osamostalio i postao najveći operater parnih brodova. Krajem šezdesetih godina 19. veka ulazi u biznis sa železnicama i gradi veliku poslovnu imperiju.
Bio je nadasve lukav i agresivan: konkurenciju je eliminisao na dva načina: ili bi je kupio ili iz igre izbacio nižim cenama i bržom uslugom, što je najbolje pokazao kad je, koristeći kalifornijsku „zlatnu groznicu”, pedesetih godina 19. veka otvorio kraći put od Njujorka (kapije za ulazak imigranata u Ameriku) do San Franciska, preko Nikaragve, umesto uobičajene trase koja je koristila Panamu.
Optužbe da je korumpirao vlasti Njujorka nisu dokazane, ali je poznato da su ga poslovni rivali ponekad plaćali da ne zalazi na njihovu teritoriju. Ušavši u železnički biznis, bio je prvi koji je od kratkih linija napravio regionalni sistem, standardizovao ga i znatno snizio cene, što mu se vratilo kroz povećani promet.
Kad je izgradio kuću u otmenom delu Menhetna (današnjem Grinvič vilidžu), komšije su ga dočekale sa mrštenjem, smatrajući ga „neotesanim”, jer je bio samouk, bez formalnog obrazovanja. Nije bio nepismen, ali je pisao „po Vuku”, fonetski.
Državi se odužio time što je mornarici Unije za vreme Građanskog rata poklonio svoj najbrži parobrod. Kad ga je predsednik Linkoln pitao za cenu, odgovorio mu je da ne želi da bude ratni profiter.
Za razliku od bogatih savremenika, nije bio filantrop – jedina donacija bila je milion dolara (što bi bilo 26 miliona u današnjim dolarima), koje je pred kraj života dao da se u Nešvilu u Tenesiju osnuje univerzitet pod njegovim imenom. Gotovo sve svoje bogatstvo, koje je, mereno udelom u količini novca koji je tada bio u opticaju, realno bilo veće od današnjeg bogatstva Bila Gejtsa (oko 60 milijardi), ostavio je najstarijem sinu Vilijamu (1821–1885).
„SREŠĆEMO SE U PAKLU”: Endru Karnegi (1835–1919) bio je američki „kralj čelika” u 19. veku i najveći filantrop svoje ere. U Ameriku je, sa svojim ocem, tkačem iz Škotske emigrirao 1848, kada je imao samo 12 godina, odmah se zaposlio u jednoj fabrici za preradu pamuka – i ekspresno se amerikanizovao.
Sa 14 postaje raznosač telegrama gde ga zapaža upravnik železničke kompanije Pensilvanije i angažuje za svog sekretara, gde brzo napreduje i uči ono najvažnije: kako da zaradi pare ulažući pare.
Posrećilo mu se posle jedne investicije u kompaniju koja je proizvodila vagone za spavanje, da bi posle „prvog miliona” počeo da investira u čelik. Kad je postao vlasnik čeličane, uveo je tehnološke inovacije u proizvodnji koje su mu omogućile da isprednjači konkurenciji i enormno poveća profit.
Nije podnosio sindikate: umeo je da zatvori celu fabriku i otpusti sve radnike, da bi je kasnije otvorio i angažovao samo one sindikalno neorganizovane. Najveći izazov mu je upućen štrajkom u čeličani „Houmsted” u Pitsburgu 1892, koji se smatra najkrvavijim sukobom između radnika i kapitalista u američkoj istoriji.
Rešavanje problema sa štrajkačima poverio je glavnom menadžeru kompanije i ličnom prijatelju Henriju Fliku. Ovaj pak angažuje čuvenu detektivsku kompaniju Pikerton i njeno naoružano obezbeđenje koje ulazi u obračun sa štrajkačima i ubija 14 radnika.
Prijatelji su se posle toga razišli, a jedan biograf navodi da je Karnegi pred kraj života Fliku poslao pismo sa pozivom da se pomire (pošto ga je pre toga okrivi za sukob sa štrajkačima). Flik je navodno na ponudu odgovorio rečima „Kažite mu da ćemo se sresti u paklu, gde ćemo obojica zasluženo stići.”
Da li je nateran da bude dobrotvor i najveći deo svog bogatstva ostavi za osnivanje mnogih biblioteka, univerziteta i instituta ne samo u Americi, nego i u Kanadi, Velikoj Britaniji i drugde? To se smatra mitom: istorijska evidencija pokazuje da je često pisao o političkim i društvenim pitanjima, a njegov najčuveniji tekst je „Bogatstvo” iz 1889, u kojem iznosi svoje „jevanđelje”: doktrinu da svaki čovek koji se obogati ima dužnost da deo tog bogatstva posveti „unapređivanju čovečanstva”. „Čovek koji umre bogat, umre obeščašćen”, citat je iz te knjige...
SIN TRGOVAČKOG PUTNIKA: Džon Dejvidson Rokfeler (1839–1937) rođen je u državi Njujork kao sin trgovačkog putnika. Radi već od svoje 16, kao računovođa u jednog trgovačkoj firmi, a 1859. sa ortakom osniva sopstvenu. U biznis sa naftom ulazi 1863, otkupljujući dve godine kasnije, pozajmljenim novcem, jednu rafineriju u Klivlendu, Ohajo, iz koje 1870, izrasta kompanija „Standard ojl”.
Kupujući rivale, ova kompanija postaje monopolista u naftnoj industriji, a potonji „Standard ojl trast” kontroliše 90 odsto američkih rafinerija i naftovoda – dok Rokfeler postaje simbol korporativne pohlepe. Savremenici ga opisuju i kao čoveka bez emocija, ali veoma religioznog.
Iz svakodnevnih poslova povlači se 1897, kao najbogatiji čovek sveta i prvi Amerikanac koji je zaradio milijardu dolara. Posvećuje se filantropiji na koju daje glavninu svojih para, osnivajući razne obrazovne, verske i naučne institucije, između ostalih i Univerzitet Čikaga i Rokfeler institut za medicinu, danas Rokfeler univerzitet. Želja mu je bila da dočeka stotu, ali je umro u 99. godini.
Kako se Amerikanci danas odnose prema svojim tajkunima kojih je više nego ikad? Generalno, bogati ljudi ovde se smatraju uzorima i motivacionim faktorima da se i drugi potrude da uspeju. Poslednjih godina se međutim vode ozbiljne rasprave o rastućim ekonomskim nejednakostima i sistemu koji je tako naštelovan da ih stalno uvećava.
*
Milan Mišić
objavljeno: 24.11.2013
Pogledaj vesti o: Vašington, Dzej
