Izvor: Politika, 26.Sep.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I prekobrojni mogu da zarađuju
Umesto da otpušta javne službenike, država može da ih angažuje na pružanju dodatnih administrativnih, medicinskih ili usluga obezbeđenja koje bi naplaćivala od građana voljnih da to plate, tvrdi Dušan Vujović, ekspert Svetske banke
Svaki put kada iz Vašingtona stigne u Beograd, Dušan Vujović, srpski profesor već dvadeset godina na „privremenom” ekspertskom radu u Svetskoj banci, prilično >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vremena koje je nameravao da posveti rodbini, prijateljima i studentima, podeli sa šalterskim službenicima. Nedavno je, da bi saznao da pri uplati poreza na imovinu duguje još 211 dinara zatezne kamate, potrošio dvostruko više na taksiranje do opštine, a da ne govorimo o izgubljenom vremenu. I to samo zato što je neko službenicima strogo zabranio da telefonom daju informacije. Morao je i na put do rodnog Požarevca da bi završio administrativne poslove koje bi u normalnoj državi mogao da obavi Internetom iz Amerike, ili bar iz Beograda.
Svaki put se pita, ako opet bude trebalo da „dokazuje” državi ono što ona sama najbolje zna, zašto mu u tome ne bi pomogao neki „prekobrojni opštinski činovnik”, i zašto pare koje je na to ionako potrošio ne bi uplatio u državnu kasu. Zašto država višak službenika ne bi angažovala za usluge „ispred šaltera”, naravno, po utvrđenoj tarifi, kao što postoje administrativne takse za uslugu „iza šaltera”? Činovnik bi tako sebi mogao da zaradi platu, ne od mita i obavljanja poslova preko veze, već od države – koja bi „brzu uslugu” naplatila od građana voljnih da to plate.
Dodatni biznis za policajce
Profesor Vujović ima i pozitivnih iskustava sa srpskom administracijom. Ali u Vašingtonu. Tamo je pasoš platio četiri puta skuplje, nego što bi ovde ali, kaže, sa zadovoljstvom – uz zakazivanje preko Interneta, bez čekanja u redu. Dobrih primera, dodaje, ima i u Beogradu: naplata parkinga preko mobilnih telefona je dobra usluga sa minimalnim troškom.
– Zašto i Srbija, kao mnoge zemlje, ne bi prodavala usluge bezbednosti? Višak ljudi u vojsci i policiji mogla bi da ustupi firmama, bankama i drugim organizacijama za obezbeđenje ljudi i objekata. Oni bi kao i ostali državni službenici primali platu od države, a država bi trošak pokrila naplatom od korisnika usluge. Po veoma razumnim cenama od 10 do 20 evra mesečno dobila bi se najkvalitetnija zaštita kuća, stanova ili automobila od krađe, uz pozitivne efekte na budžet. I prekobrojne sestre u bolnicama mogle bi da rade za državu, ali na terenu, pružajući zdravstvene usluge ljudima koji hoće da plate njihov dolazak u kuću... I bolji krevet i soba sa televizorom u bolnici nije medicinska, već hotelska usluga i umesto da se deli kao privilegija, može da se naplati...
Ovo su, po profesoru Vujoviću, samo neke od mnoštva mogućnosti koje država može da iskoristi kako bi „uštedela, više prihodovala i izbegla politički i socijalno nepopularno i sa stanovišta ekonomskih efekata diskutabilno otpuštanje prekobrojnih radnika u javnim institucijama”.
– To što u Srbiji svaki treći zaposleni radi u javnom sektoru nije normalno i nije fiskalno održivo. Međutim, smanjivanje troškova otpuštanjem viška ljudi, kada to nije rezultat uvođenja novih tehnologija, krajnje je kontraproduktivno i otpori su veliki. Pre svega, zato što se otkazima za pominjanih 14.000 ljudi (samo tri procenta ukupno zaposlenih u državnom sektoru) gotovo ništa ne dobija. Trošak se sa plata samo seli na otpremnine, naknade za nezaposlene i penzije. Da bi ušteda pokrila trošak jednokratne otpremnine, trebalo bi da prođe pet-šest godina. A i bez toga polovina naših penzionera penzionisana je prevremeno, objašnjava Vujović.
Umesto da se političari glože oko bačene koske – da li otpuštati radnike ili podizati poreze, Vujović rešenje vidi u uštedama, podizanju efikasnosti javnog sektora i obezbeđenju dodatnih prihoda koji ne deluju restriktivno. Mnogo bi bolje bilo, kaže, izvršiti racionalizaciju službi, učiniti ih efikasnijim, skratiti usluge tamo gde je to moguće bez pada kvaliteta, a višak ljudi preusmeriti na pružanje usluga koje bi država naplaćivala.
Zamazivanje očiju MMF-u
– Nije cilj da se Međunarodnom monetarnom fondu zamažu oči planom otpuštanja ljudi. Cilj je da živimo u okvirima svojih mogućnosti, i da ne žrtvujemo ono što ne moramo, nego ono što nije bitno. Suština dogovora sa Fondom je: dobićete više resursa za pokrivanje deficita u vreme krize, ali ne smete da preterate, da dođete u neodrživu fiskalnu poziciju. Ako ne želite da povećate poreze, što je razumno pošto deluje restriktivno, morate da raširite bazu oporezivanja i smanjite rashode. Istina, u principu to je lako, a u praksi – jako teško. Posebno što neko mora da se bavi nepopularnim merama eliminisanja sive ekonomije i rezanja troškova, objašnjava Vujović.
To se najlakše radi postepeno, u sklopu srednjoročnog okvira javnih rashoda države koji, konstatuje Vujović, vlada godinama ne uspeva da definiše.
– Niko ne traži da već sledeće godine Srbija bude bez deficita, ali želi da vidi šta će biti za četiri-pet godina. Očekuje se da neko kaže „ne možemo da zatvorimo prekobrojne škole u sledećoj godini, učinićemo to za dve-tri naredne godine”. Ali to niko ne želi. To će služiti kao predmet političke igre, poligon takmičenja ministara i političkih stranaka, regiona, gradova...
Da bi se smanjili troškovi, podseća Vujović, neko mora da bude zainteresovan da troškovi stvarno budu niži, a ne da se krije dok grmljavina ne prođe i zatim nastavi po starom.
Neko ovde, a ne u MMF-u i Svetskoj banci, kaže, mora da donese odluku: „Recimo, zatvorićemo školu sa tri đaka, ali decu nećemo ostaviti bez obrazovanja, obezbedićemo besplatan prevoz i to će koštati manje nego troškovi grejanja škole, plate učitelja i pomoćnog osoblja...”
– Bilo bi nam mnogo teže da razgovaramo o ovim problemima, da je svima drugima dobro. Mi reforme nismo doveli do kraja i klizili smo u probleme nezavisno od krize. Ova kriza je idealna šansa za popravni ispit. Šansa da završimo reforme započete pre dvadeset godina. Prilika da kompletiramo strukturne promene i istovremeno odgovorimo na krizu. Utoliko pre što, uz sve otežavajuće okolnosti, postoje neke olakšavajuće – dobili smo više resursa (i od MMF, dobićemo i od Svetske banke) i više vremena nego što bismo inače imali, zaključuje Dušan Vujović.
Vesna Jeličić
-----------------------------------------------
Tri dana u školi, dva na Internetu
Deca, posebno đaci putnici, mogu tri dana da idu u školu, a dva da koriste Internet. Predlog zvuči revolucinarno, ali profesor Vujović tvrdi da je to i u Srbiji moguće.
– Srbija (EPS) ima 2.600 kilometara optičkog kabla velikog kapaciteta koji je gotovo potpuno neiskorišćen. Male dopunske investicije mogle bi da obezbede sigurno deset puta brže i skoro dvadeset puta jeftinije Internet, TV i telefonske usluge do svih korisnika u Srbiji. Do svake kuće do koje je stigla struja stigao bi i brzi Internet i jeftina telefonija. Potrebno je da država natera svoje monopole da razgovaraju i donose rešenja u korist građana Srbije. I da sami zarade. Ne maksimalnim cenama i malim količinama, već niskim cenama i velikim obimom. To podiže konkurentsku sposobnost Srbije, smanjuje troškove javnog sektora. Direktan gigabitni pristup „kičmi” globalnog Interneta omogućio bi da svaki postojeći ili novi biznis dobije mogućnost iznajmljivanja posebnih brzih komunikacionih kanala za razmenu podataka, video-konferencije. Bez toga malo firmi će želeti da dođe u Srbiju. Mali deo uštede koja bi se na ovaj način ostvario bio bi dovoljan da sve škole, posebno seoske škole i đaci putnici, dobiju besplatne kompjutere i bežični pristup Internetu, ukazuje Vujović.
[objavljeno: 27/09/2009]
