Izvor: Politika, 11.Jan.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Honorarna diplomatija
Poseta „privatne” američke delegacije Severnoj Koreji bez konkretnih rezultata, ali ne i bez koristi za Vašington
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Samo mesec dana otkako je Severna Koreja isprobala svoju dalekometnu raketu i u Zemljinu orbitu lansirala sopstveni satelit, u Pjongjangu je četiri dana „u privatnoj poseti” boravila devetočlana delegacija iz Amerike, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kojoj su glavne ličnosti bile bivši guverner Novog Meksika Bil Ričardson i glavni direktor „Gugla” Erik Šmit.
Šmit je ustvari najpoznatiji američki biznismen koji posećuje Pjongjang otkako je tamo izvršena smena na čelu režima i svu vlast preuzeo treći pripadnik dinastije Kim koja zemljom upravlja od njenog osnivanja, 1948. Iako je Stejt department zvanično izrazio nezadovoljstvo zbog tajminga boravka poznatih američkih državljana u zemlji koja zbog svog „ilegalnog” nuklearnog oružja predstavlja bezbednosnu pretnju SAD (i njenim dalekoistočnim saveznicima), ova „honorarna diplomatija” nije bez koristi.
Amerikanci se nisu sreli sa „vrhovnim vođom”, kako glasi zvanična titula mladog (30) severnokorejskog lidera Kim Džong Una, koji je vlast preuzeo posle smrti oca u decembru 2011. Glavni događaji njihovog boravka bili su poseta kompjuterskoj laboratoriji Univerziteta „Kim Il Sung”, gde su mogli da razgovaraju sa studentima koji imaju dozvolu za pristup internetu, i uručivanje domaćinima pisma kojim se traži da se „obzirno i fer” postupa prema jednom američkom tur-operateru korejskog porekla koji je u tamošnjem zatvoru zbog „neprijateljske delatnosti”.
Da li je poseta guvernera Ričardsona i šefa „Gugla” zemlji koja je zvanično na dnu globalnog indeksa demokratije i koja je u američkim kategorizacijama najbrutalniji i najrepresivniji režim danas bila korisnija domaćinima nego zemlji iz koje su došli gosti?
Jedan od istaknutih republikanaca u Kongresu, senator Džon Mekejn, Obamin rival na predsedničkim izborima 2008, opisao ih je kao „Lenjinove korisne idiote”, podsećajući na praksu vođe sovjetske revolucije da strane delegacije prima raširenih ruku i pokazuje im „Potemkinova sela” prve socijalističke države sveta. Po Mekejnu, od ove „privatne humanitarne misije” korist ima samo režim koji svom narodu može da kaže: „Evo, Amerikanci su došli da nas vide”.
Što se šefa „Gugla”, lidera globalne internet ekonomije tiče, ovo je bila prilika da na licu mesta vidi kako izgleda najveća „internet rupa” na svetu. Severna Koreja ima svoj internet domen i internet infrastrukturu, ali pristup svetskoj računarskoj mreži imaju samo provereni pripadnici elite i pomenuti studenti čiji će posao posle diplomiranja biti izrada domaćeg softvera.
Severna Koreja je ipak uspela da napravi nuklearnu bombu i da lansira satelit, što nije moguće bez informatičke tehnologije i ljudi koji znaju da je primene. To što je internet nedostupan masama, druga je priča.
Guverner Ričardson, kome ovo nije bilo prvi put da je u Severnoj Koreji, i ostali članovi delegacije sigurno će po povratku biti „debrifovani”. U ovakvim slučajevima od važnosti je svaki detalj: od svakog detalja protokola za goste do nivoa opšte pažnje koju su im posvećivali domaćini, što se u diplomatskom žargonu zove „merenje temperature”.
Što se interneta tiče, zvaničnu Ameriku zanimaju dometi nedavne Kimove izjave o potrebi „naučne i tehnološke revolucije”: spekulacije da bi on mogao da bude čovek koji će pokrenuti neku vrstu ekonomske reforme sistema ovde ne prestaju, uprkos tome što zasad izgleda da se u stilu i metodama korejskog vrha ništa ne menja.„Korisni idioti” su zato najverovatnije bili korisni obema stranama.
M. Mišić
objavljeno: 11.01.2013.
