Izvor: Politika, 15.Feb.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gulag na Karibima
Najstarija američka baza na stranom tlu, ozloglašena zbog surovog tretmana pritvorenika u „ratu protiv terora”
Od našeg specijalnog izveštača
Gvantanamo bej (Kuba) – Plavo more i zelena obala su upečatljiv prizor dok se avion kompanije „Delta”, na specijalnom letu koji je započeto u bazi „Endrus” nedaleko od Vašingtona, pozicionira za sletanje. Na pistu u drugoj najstarijoj američkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bazi na stranom tlu.
Ova je u zalivu Gvantanamo, na jugoistočnom špicu Kube, zemlje sa kojom SAD nemaju diplomatske odnose. Pa ipak, deo kubanske zemlje, tačno 116 kvadratnih kilometara, već preko sto godina, od 1903, praktično je američka teritorija. Po starom ugovoru koji se može raskinuti samo uz obostrani pristanak, koga neće biti, ili ako Amerikanci odluče da odu, što se neće desiti.
Prvi šok po izlasku iz aviona je temperatura. Iz hladnog i vetrovitog predgrađa Vašingtona, sa temperaturom oko nule, na u prvi mah prijatnih 35 stepeni. Ugođaj međutim vrlo brzo, još dok čekamo na pasošku kontrolu, pokvari tropska sparina.
Dok stojimo ispred pristanišne zgrade ispred koje je jarbol samo sa američkom, ali ne i kubanskom zastavom, pas koga na povocu drži vojnik, onjušiće prtljag dvadesetočlane ekspedicije stranih dopisnika i desetak predstavnika nevladinih organizacija. Ništa mu nije bilo sumnjivo.
Ulazimo u mali autobus koji se posle kratke vožnje zaustavlja na pristaništu, čekajući da se na trajekt prvo ukrcaju ranije prispeli automobili sa vojnim, zatim vladinim tablicama, a poneki i bez ikakvih oznaka.
Trajekt premošćava oko dva kilometra širok zaliv. Dok se približava drugoj obali, pred očima izrasta veliki kompleks raznih građevina, hangara i magacina, dok okolnim uzvišenjima dominiraju radarske kupole, i nekoliko modernih turbina na vetar, koje proizvode struju.
Baza – primarno logistički centar za atlantsku flotu i presecanje karipskih kanala šverca narkotika – u ovom veku je prvenstveno postala poznata kao „Gulag u Karibima”, kako je u jednom izveštaju Ujedinjenih nacija nazvan kompleks za zatočenje „neprijateljskih boraca” u američkom „ratu protiv terorizma”, započetom 11. septembra 2001.
Taj „gulag” su moderni zatočenički „kampovi” („logori” bi bila preoštra reč), u kojima je danas, od nekadašnjih više od 700, još samo 172 osumnjičenih terorista, pripadnika ili saradnika Al Kaide i avganistanskih talibana. Neki čekaju suđenje – ovde smo prispeli da bismo prisustvovali jednom – a njih 48 zatočeno je na neograničeno vreme, bez suđenja.
Zašto baš ovde? Kad je doživela da bude spektakularno napadnuta na svojoj matičnoj teritoriji, Amerika je bila u šoku. Napade na kule Svetskog trgovinskog centra i na Pentagon nije izvršila neka strana država, nego teroristička organizacija. Rat, međutim, nije objavljen samo Osami bin Ladenu i njegovim sledbenicima, nego terorizmu kao takvom. Amerika je izvršila invaziju na Avganistan, a potom i na Irak. Uhvaćene „neprijateljske borce” nije, pak, želela da tretira kao ratne zarobljenike koje štite Ženevske konvencije, a nije želela ni da budu na njenoj teritoriji, pod zaštitom američkog ustava. Pa su zato smešteni u ovu bazu, inače jedinu koju Amerika ima u jednoj komunističkoj zemlji.
Amerika ne ume da sačuva svoje tajne, što je uverljivo pokazala afera „Vikiliks”. Ponekad kao da to i ne želi: čak i kad radi nešto što joj kvari imidž, to takođe čini „transparentno”. Od 2002. zatvori za teroriste bili su povod da Gvantanamo bazu poseti više od 3.100 novinara, a pored njih i predstavnici mnogobrojnih organizacija za ljudska prava, komisije Ujedinjenih nacija i Kongresa...
Ono što su videli i izvestili nije bio kompliment zemlji koja se diči svojim tradicijama slobode i pravde. „Pridavljivanje”, elektrošokovi, lišavanje sna i hrane kao i sva zamisliva sredstva torture uporediva samo sa srednjovekovnom inkvizicijom, preovlađujući su detalji u svim tim izveštajima. Od osumnjičenih terorista (među kojima je bilo i 13-godišnjaka) na sve načine su izvlačena priznanja i informacije. Kao da su u ratu protiv terora sva sredstva bila dozvoljena.
Barak Obama je zatvaranje ovog mučilišta najavio još u predizbornoj kampanji, a po stupanju na dužnost potpisao uredbu da bude rasformirano za godinu dana. Ali se pokazalo da, zbog otpora republikanskih kongresmena, nespremnosti većine američkih prijatelja da osumnjičene prime u svoje kazamate, političkim i pravnim komplikacijama, to ne može da bude realizovano, pa je ovaj zatvorenički logor opstao.
Kad smo stigli pred administrativnu zgradu da bismo se akreditovali, suočili smo se sa nizom zabrana: nema snimanja, u prostorije ne mogu ni isključene kamere niti, ovde ionako nekorisni, mobilni telefoni. I sami zaposleni, sa svim propusnicama koje nose, u administrativnu zgradu ne mogu da uđu ako se pre toga biometrijski ne identifikuju (otiskom dlana na specijalnom senzoru).
Pored Centra za medijske operacije gde radimo, u nekadašnjem hangaru na staroj, davno napuštenoj aerodromskoj pisti, nalazi se neko nedefinisano zdanje, čija je visoka žičana ograda pojačana neprozirnom folijom i dodatno zaštićena kolutovima bodljikave žice. „Nema fotografisanja”, upadljivo je istaknuto na vidljivom delu fasade.
Tu ćemo danas prisustvovati izlasku pred Vojnu komisiju (tako se zove ovaj tribunal) jednog od osumnjičenih, čije je ime na optužnici Nur Utman Muhamed, a ispod toga još 11 pseudonima pod kojima je operisao. Optužen je da je bio glavni instruktor u bar desetak terorističkih ćelija u Avganistanu i pograničnom području Pakistana.
U susedstvu ove sudnice, u kojoj su vojnici i istražitelji i tužioci, i branioci, sudije, tamničari, a po potrebi i dželati, opet na napuštenoj pisti, nalazi se šatorsko naselje za one koji privremeno rade u tom sudu, ali i za novinare. Na istaknutom mestu na ulazu u njega, velika je tabla koja ga najavljuje, u čijem imenu svakako ima prizvuka ironije: „Kamp pravde”.
Milan Mišić
objavljeno: 16.02.2011.
