Izvor: Politika, 09.Dec.2012, 13:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glasnik sa Potomka
Kako „Vašington post” prolazi u za novine teškim vremenima – iz ugla advokata njegovih čitalaca
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Kolega Patrik Pekston je pre dve godine dobio neobičnu potvrdu da je novinar od ugleda: ponudu da se prihvati u esnafu retkog i odgovornog posla. Da u „Vašington postu” bude advokat njegovih čitalaca i da ih zastupa pred >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izdavačem, urednicima i novinarima.
Zvanično, on je od marta 2011. ombudsman, položaj koji je u američkim medijima počeo da se uspostavlja pre oko 40 godina. Ugovor sa izdavačem potpisao je na dve godine (sa opcijom da ga produži za još jednu), i tokom njegovog trajanja ne može da bude otpušten.
U nevelikoj kancelariji na četvrtom spratu zgrade „Vašington posta” u centru Vašingtona (jedinstvene po tome što ima sopstveni poštanski broj), do koje se stiže prolaskom kroz veliku redakcijsku salu sa pregradama odvojenim novinarskim stolovima, on dnevno prima između 200 i 300 pisama, dvadesetak telefonskih poziva – i do hiljadu imejlova. Da bi sve to savladao, pomaže mu samo jedan saradnik.
Njegov posao ima dva glavna aspekata: da čitaoce zastupa pred redakcijom: da njihove primedbe, žalbe i sugestije prenosi urednicima i novinarima, ali i da istovremeno objašnjava ono što se dešava u novinama. To čini odgovarajući na neka pisma i poruke („ne traže svi odgovor, mnogi žele samo da nam saopšte svoje nezadovoljstvo”, objašnjava on), ali i u kolumni koja se objavljuje nedeljom.
Tako je nedavno obrazložio zašto je list na prvoj strani objavio fotografiju ubijenog palestinskog dečaka, žrtve izraelskog bombardovanja tokom osmodnevne razmene raketne vatre između izraelske armije i radikalnog Hamasa iz Gaze.
Jedan broj čitalaca je smatrao da je to bila „propalestinska propaganda” – jer nije objavljena fotografije neke žrtve sa druge strane. Pekston je objasnio i zašto – takve jednostavno nije bilo, jer je i ovaj sukob glavnih protivnika na Bliskom istoku bio „asimetričan”. Poginulo je stotinak Palestinaca – i nijedan Izraelac.
U prošlonedeljnoj kolumni bavio se potresom na petom spratu, na kojem je dnevna redakcija (na četvrtom su novinari dodataka i posebnih strana): objavom Katarine Vejmont, izdavača (direktora u našim novinskim kućama), o smeni dosadašnjeg glavnog urednika i dolasku novog.
Otišao je Markus Bračli, koji na položaju šefa redakcije proveo samo četiri godine (njegov prethodnik je u toj fotelji bio punih 17), koga je takođe postavila Vejmontova. Novi „glodur” je Marti Braun, glavni urednik „Boston glouba” već 11 godina.
Zajedničko i odlazećem i dolazećem šefu redakcije jeste da su jedini u 161-godišnjoj istoriji „Vašington posta” došli „sa strane”, da pre toga nisu bili njegovi novinari.
Promena urednika došla je usred krize u kojoj nije samo „Vašington post” nego i većina novina sveta. Ali čini se da „glasnik sa Potomka” (reka koja protiče kroz Vašington) kriza udara više nego druge.
Što će reći da njegovi veterani pamte mnogo bolje dane od ovih. Tiraž koji je vrhunac imao 1993, dakle na počecima internet ere – 832.000 primeraka radnim danom i 1,03 miliona nedeljom, danas je prepolovljen: dnevni je 462.000, a nedeljni 675.000. To je pratilo i još brže opadanje prihoda od oglasa.
Šta o tome misli advokat čitalaca? U našem razgovoru ponovio je glavne teze iz kolumne objavljene 16. novembra: da nikad nije bilo teže biti glavni urednik novina nego u poslednje četiri godine, kada je ekonomska kriza ubrzala ono što je već započeto selidbom čitalaca i oglašivača na internet.
„Post” je doduše pokrenuo sopstvenu tranziciju ka digitalnoj eri, ali je nije dovršio: još nema dovoljno posetilaca svog digitalnog izdanja da bi, kao „Njujork tajms” mogao da postavi isplativi „platni zid” – da čitanje preko inerneta naplaćuje. (Dva dana posle našeg razgovora saopšteno je da će dogodine naplata ipak početi.)
Drugo, došavši iz „Volstrit džornala” koji se uglavnom bavio krupnim biznisom i finansijama, Bračli se nije snašao u novinama čiji je moto „o Vašingtonu za Vašington”.
Opao je kvalitet lokalnog izveštavanja, „Stil”, njegov dodatak za pop-kulturu, modu, film, savete i tračeve izgubio je svoj identitet, a u digitalnom izdanju je bilo previše zabavnih tema, koje su inače glavno oružje onlajn portala.
Ukratko, prethodni urednik se nije najbolje snašao. Da li će novi proći bolje? To se niko ne usuđuje da prognozira, pa ni advokat čitalaca. Braun doduše dolazi iz lista kome su lokalne vesti glavni adut – ali pitanje je kako će se snaći u Vašingtonu, čiji su čitaoci i u susednim državama Merilend i Virdžinija.
I dolazeći urednik ima težak zadatak da, kao i prethodnik, „postigne više sa manje” – da kvalitetnije novine pravi sa „skraćenom” redakcijom. „Vašington post” je nekad imao 1.050 novinara, a sada ih je samo 520. „Posao nije zagarantovan ni onima koji su preživeli seču poslednjih godina, svi su nesigurni.” Među merama štednje bilo je i zatvaranje svih dopisništava u zemlji, ali zadržavanje oko 15 biroa u inostranstvu. „List nema dopisnika ni u Njujorku, gde se mnogo toga događa – mada ima izveštača iz Ujedinjenih nacija.”
„Novi urednik može da učini nešto, ali ne mnogo”, zaključuje Patrik Pekston, ne želeći da komentariše glasine da direktorka Vejmont, inače iz porodice Grejam koja kompaniju i list kontroliše još od 1933, „nije dorasla” poslu na kojem je već četiri godine. Ali napominje da odnosi izdavača i urednika po definiciji podrazumevaju izvesne tenzije.
„Vašington post” je svojom serijom o „Votergejtu”, špijuniranju demokratskog izbornog štaba u organizaciji Bele kuće, imao svoje najsvetlije trenutke i promenio tok nacionalne politike (iznudio je ostavku predsednika Niksona). Ovde ga ne zovu „institucijom”, ali ima status važnog stuba američke demokratije. Na šta se zapravo danas žale njegovi čitaoci?
„Najviše primedbi imaju na lokalno izveštavanje, zatim na štamparske i jezičke greške (smanjen je broj lektora) i na smanjenje broja strana”, kaže nam sagovornik. Dodaje međutim da postoji i specifična žalba: da je list postao previše liberalan (tu reputaciju imao je i za vreme hladnog rata: zvali su ga „Pravda sa Potomka”).
„Amerika se promenila, postala je konzervativnija, i to se ne odslikava dovoljno u listu. Republikanci se često s razlogom žale na svoj tretman”, kaže Pekston. („Vašington post” je i 2008. i ove godine u predizbornom redakcijom uvodniku podržao Baraka Obamu.)
Ombudsman napominje da je svojim razgovorima mnoge nezadovoljne čitaoce odvratio od namere da otkažu pretplatu. U svojoj kolumni, koju prethodno čita samo lektor, često je i kritičan prema radu nekih novinara i urednika. Neki, veli, to prihvataju, a neki s njim posle kritika prestaju da govore.
Na pitanje da li očekuje da se prilike u dogledno vreme poboljšaju, odgovara da se od novog glavnog urednika očekuje i da u novinarske redove unese i više vatre, bez koje nema dobrih tekstova – ali to neće biti lako budući da je redakcija, koja je u jednom momentu pomislila da su se stvari slegle, promenom na svom kormilu ponovo uznemirena.
Po njegovom mišljenju, ono što u „Vašington postu” ne bi smelo da se promeni, nego, naprotiv, da ojača, to je smisao njegovog brenda, identiteta i svrhe – „da motri da vlast, nacionalna i lokalna, ostane poštena i da ukaže kad to nije, da bude hroničar vremena i ljudi koji to vreme definišu, da objavi dobru sportsku priču i da čineći sve ovo pomalo i zabavi”.
Milan Mišić
objavljeno: 09/12/2012
