Izvor: Politika, 24.Jun.2012, 00:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde su okupatori?
Pokret koji je temu ekonomskih i političkih jednakosti stavio na nacionalni dnevni red formalno još postoji, ali bez nekadašnje vidljivosti i energije
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Park „Mekferson”, nedaleko od Bele kuće, ponovo je „slobodan”.
Njegovi „okupatori”, koji su ga zaposeli prošlog oktobra, na travnjaku podigli šatore i učinili ga prestoničkom filijalom protesta protiv ekonomskih i političkih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nejednakosti, nedavno su se sasvim povukli.
Pojedini delovi parka su sada ograđeni da bi se obnovili. „Vašington post” je za prošlu nedelju najavio zvaničnu ceremoniju okončanja „Okupacije Vašingtona”, ali toga nije bilo.
Kad sam preko broja za medijske kontakte na još živom veb-sajtu Pokreta „Okupiraj Di-Si” uspostavio kontakt sa njihovom predstavnicom Rudž Alvazirom, ona me je potom porukama navodila kako da stignem do njihovog novog sedišta koje je sada na šestom spratu jedne poslovne zgrade, sasvim blizu nekadašnjeg parkovskog protesta.
Tamo sam zatekao atmosferu sličnu onoj koju sam u oktobru i kasnije viđao u njujorškom Zukoti parku, odakle je 17. septembra sve krenulo, a i ovde, mesec dana kasnije, kada su „okupacije” počele da izbijaju kao letnji požari: u jednom momentu, protesti kampovanjem u parkovima i na trgovima, koji su sloganom „Mi smo 99 odsto” na dnevni red stavili ugroženi „američki san”, održavani su u više od 300 američkih gradova.
Dugo su bili osvetljeni nacionalnim i globalnim publicitetom, a onda su prvo zima, pa sukobi sa lokalnim vlastima i lokalnim organima reda, polako počeli da troše energiju mladih „revolucionara”: milom ili silom uklanjani su jedan po jedan šatorski logor.
Ovaj vašingtonski bio je jedan od najdugovečnijih. Onda su i strpljive vlasti Distrikta Kolumbije, kako glasi zvanično ime američkog glavnog grada, na kraju posegle za zakonom koji sa jedne strane široko tumači slobodu izražavanja i protesta, ali sa druge sasvim precizno zabranjuje – noćno spavanje na javnim površinama.
U novom prostoru, koji nije „okupiran”, jer se za nekoliko kancelarija plaća renta, duh protesta je prvo vidljiv po američkoj zastavi na zidu, na kojoj je 50 zvezdica koje simbolizuju sjedinjene američke države presloženo tako da ispisuju „99 odsto”, a potom po nehajno razbacanim parolama pokreta, papirima, rančevima…
Dok grupa za jednim stolom o nečemu živo raspravlja, jedan od prisutnih je u dubokom snu. Dok jedni dolaze, drugi odlaze. Nešto se ipak dešava. „Naš protest se nastavlja, ali ne više u parkovima”, objasnio mi je Sem (nisu bili voljni da kažu prezime). „Povremeno podignemo šator ispred neke banke, jer su one naši glavni protivnici. Nismo sasvim odustali ni od noćnog kampovanja, jer kad bi smo to napustili, bili bismo kao i svaka druga nevladina organizacija. Mi ipak moramo da budemo vidljivi na ulicama, jer bez toga nema učešća javnosti, motivisanja i organizovanja ljudi.”
Sem se ograđuje napomenom da je to samo njegov lični stav. Da je tako, odmah potom potvrđuje momak po imenu Svit, koji kaže da je parkovsko logorovanje bio „život u veoma teškom okruženju, uz konstante rizike sukoba sa policijom”. On smatra da je pokret sada u mogućnosti da bude precizniji sa svojom porukom.
„Vreme je da mediji na nas više ne gledaju samo kao na okupatore nekog parka.”
Napominje da je to imalo svrhu, kao neka vrsta javnog performansa. „To je bio veoma neposredan način da se ljudi upoznaju sa našim protestom. Insistiranje da ostanemo samo na tome, isto je kao i kad bi ste detetu govorili da ne treba da odraste. Naš pokret raste i sazreva, ide dalje.”
Iako me je Sem već na početku razgovora upozorio da ne verujem svemu što o njima pišu institucionalni mediji, mislim da ipak moram da prenesem njihovo viđenje trenutnog stanja u pokretu, koji je, po izjavi jednog „okupatora”, koju je preneo Rojters, „Ameriku izvukao iz političke kome” u koju je zapala.
Preovlađujuća ocena je da je „Okupiraj Volstrit” izgubio nekadašnju energiju, pre svega zato što je pao na ključnom ispitu svakog društvenog pokreta: nije uspeo da se adaptira i raste kroz promenu taktike.
Iako Bil Dobs, iz pres-tima „Okupiraj Volstrit”, za Rojtersu objašnjava da je njihova borba umnogome slična svojevremenom pokretu za građanska prava u Americi: da mu predstoji dug i krivudav put ka ostvarenju radikalno promenjenog američkog društva, većinsko mišljenje je da je protest protiv nejednakosti došao do zida kojeg ne može da preskoči – niti u njemu da otvori vrata.
Prema oceni ekonomiste Džozefa Stiglica, koji je o nejednakosti i njenoj ceni za Ameriku nedavno objavio knjigu, glavna greška Pokreta „Okupiraj Volstrit” jeste u tome što nije pokušao da svoj glas pojača kroz Demokratsku partiju, koja mu je „prirodni saveznik”, na sličan način na koji je, infiltracijom u bazu republikanaca, konzervativni pokret „Čajanka” uveliko nametnuo svoju ideologiju.
U „logoru” na 6. spratu poslovne zgrade u 16. ulici, momci i devojke se ne slažu sa slavnim nobelovcem koji ih podržava.
„Mi želimo da ostanemo pokret za svakog, bio on republikanac ili demokrata. Na kraju, kad vam pohlepna banka uzima kuću ili stan zato što više ne možete da otplaćujete kredit, kad vas otpuštaju s posla ili vam smanjuju socijalnu zaštitu, vaše političko opredeljenje je nebitno. Problemi koji postoje u ovoj zemlji pogađaju svakoga. Ovaj pokret ne može sebi da dozvoli da deli ljude prema njihovim političkim simpatijama. Mi smo kuća koja je otvorena za svakoga.”
Teda Skokpol, profesorka politikologije sa Harvarda, koja sebe opisuje kao „nesentimentalnu levičarku”, ipak smatra da je pokret gotov. Kad su „okupacije” krenule, o njima je objavljivano čak 12.000 novinskih izveštaja i komentara mesečno. Danas se s vremena na vreme pojavio samo poneki „komemorativni” tekst. Drastično opadanje podrške „okupatorima” vidljivo je i u istraživanjima javnog mnjenja, a presušuju i donacije.
Optimizam „okupatora” u Vašingtonu u neskladu je sa javnom percepcijom njihovog učinka. Pošto se u društvu u međuvremenu malo šta menja – i pošto u izbornoj propagandi dva politička tabora ne otvaraju nove perspektive – ko zna, možda će neka nova varnica raspaliti nekadašnju vatru.
Milan Mišić
objavljeno: 24.06.2012
Pogledaj vesti o: Nju Jork
