Izvor: Politika, 16.Feb.2014, 13:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde je nestao trinaesti sprat
Sve je moguće kada se udruže pohlepa i sujeverje
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Priznajem, trebalo mi je prilično dugo da otkrijem kako zgrada na periferiji Vašingtona u kojoj stanujem nema 17 spratova, kako je pokazivao njen oglas, nego čak dva manje.
Za jedan manjak sam lako shvatio gde je nestao: ovde se prizemlje ne vodi kao „nulti” sprat, već >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se ono računa kao prvi, pa odatle počinje brojanje.
A onda mi je neko skrenuo pažnju da u liftu ne postoji dugme broj 13. Posle 12. sprata, sledeći je 14. Onaj 13. je preskočen.
Ima ga, doduše, u građevinskom planu zgrade, jer jedna etaža tamo ne može da se izostavi. Trik je u numerisanju na komandnoj tabli lifta.
„Baksuzni” broj je izostavljen zbog kombinacije sujeverja i pohlepe. Stanodavci jednostavno neće da rizikuju: ako makar i jedan od kupaca stanova – i u slučaju da je zgrada „kondominijum” (svako je vlasnik svoga stana) i „rental” (u vlasništvu je kompanije koja se bavi isključivo iznajmljivanjem – kombinacija ova dva po pravilu ne postoji) – neće stan sa tim brojem, onda je šteta već načinjena. Pa zašto da se rizikuje.
Većina Amerikanaca, pokazuju akademska istraživanja, ne biobratila pažnju na to. Niko, uostalom, ne izostavlja broj 13 iz kalendara, niti to čini kada rednim brojevima označava ulice. Ali na tržištu nekretnina drugi su uzusi.
Na Menhetnu, središtu Njujorka gde su stanovi najskuplji i kad se kupuju i kad se iznajmljuju, u samo oko pet odsto zgrada se ne poštuje pravilo da ne postoji 13. sprat. Svugde se sa 12. odmah prelazi na 14.
Odluka o tome donosi se pre nego što počne kopanje temelja. Za investitora se pripremaju dva plana: jedan građevinski, u kojem je 13. sprat tamo gde treba, a drugi marketinški, gde ga nema.
„Ako postoji makar jedan odsto rizika da neko neće želeti da stanuje na 13. spratu, zašto da mu se izlažemo”, citirao je „Volstrit džornal”, ugledni poslovni dnevnik sa oko dva miliona prodatih primeraka dnevno, Kejvina Malonea, čelnika kompanije „Properti markets grup” iz Njujorka, koja kupuje i prodaje nekretnine.
On dodaje da pored toga što smiruje sujeverne, izostavljanje sprata sa brojem koji tobože ne donosi sreću, podrazumeva još jedan tržišni plus: pošto su ovde viši spratovi skuplji, onima koji kupuju ili iznajmljuju stanove iznad 12 sprata, može dodatno da se zaračuna, jer su formalno na većoj visini.
U praksi, međutim, zgrade koje su „normalne” – i u njihovim liftovima 13. sprat ima mesto koje mu pripada – nisu na gubitku. „Proučavao sam ponašanje kupaca i onih koji iznajmljuju stanove, ali nisam primetio da je broj 13 bio neki faktor u njihovom odlučivanju”, konstatuje u pomenutom tekstu„Džornala”sudski veštak za nekretnine iz Njujorka po imenu Džonatan Miler.
Ali i on se slaže da, uprkos tome, izostavljanje 13. sprata ima smisla, jer to „za nekoga može da bude problem”.
Kao dokaz da je zaista tako, uzima se tržišna horor priča o jednoj višespratnici u Majamiju, podignutoj početkom sedamdesetih, gde ni posle pola godine nije prodat nijedan stan na 13. spratu. Problem je onda rešen time što je promenjena komandna tabla u liftu, čime je omogućeno da se sa 12. odmah stiže na 14 sprat.
Stanari sa 13. sprata, tamo gde on postoji, kažu da ih komšije, saputnici u liftu, čudno pogledaju kad se zaustave na svom odredištu. Poneko i progunđa: „Gle, trinaesti.”
Ovome ne može da stane na put nijedan propis. Rizik da neko pretrpi štetu, to jest tržišna pohlepa, jača je snaga od bilo kakvog razuma.
Taj princip važi i za neke druge stvari kad je reč o stanovanju. Njime se, naprimer, objašnjava i zabrana sušenja veša na otvorenom, jer bi dvorište sa takvim prizorom bilo znak da oni koji stanuju u toj kući ne mogu sebi da priušte mašinu za sušenje, da su, dakle, siromasi, pa bi zbog toga pala tržišna vrednost i susednih kuća. A kad je o tome reč, svi vlasnici su solidarni.
Ta vrsta ekonomske, odnosno društvene prinude jeste i objašnjenje za apsolutni urbanistički red u ovdašnjim naseljima, svugde perfektno podšišane travnjake i održavane fasade. To, naime,podiže cenu celom kraju, onom što se ovde zove „nejborhud”, susedstvo.
Predrasude o broju 13 stare su kao i civilizacija, a pojedini koji su u poslu sa nekretninama izostavljaju ne samo sprat sa tim brojem nego i četvrti – tamo gde kupci ili oni koji stan iznajmljuju mogu da budu Kinezi, jer je broj četiri nisko kotiran u njihovoj kulturi.
To je, međutim, ovde ipak retko, ali je, kako kažu, pravilo u Šangaju.
Ponekad se primenjuje rešenje da se umesto broja 13 stavlja 12a, samo slovo M ili se 13. sprat proglašava isključivo „tehničkim”, i u tom slučaju nije za stanovanje.
Prema drugim objašnjenjima, u ovom slučaju nije reč toliko o sujeverju, koliko o društvenom običaju, koji se, eto, ustalio, pa se poštuje. Razume se, ovo ne zvuči uverljivo.
U samom Vašingtonu, ovaj problem ne postoji iz jednostavnog razloga što urbanistički propisi u prestonici ne dozvoljavaju da neka zgrada bude viša od 40 metara kad je reč o poslovnoj, odnosno 27 metara kad je u pitanju stambena, računajući od trotoara do najviše tačke krova. Ne dobacuje dakle do 13. sprata.
Već dugo se vode polemike da se ovo visinsko pravilo promeni, ali svaki put biva odbranjeno. Neki kažu da je stvarni razlog tome želja da nijedno zdanje u glavnom gradu po visini ne nadmaši zgradu koja je simbol suvereniteta naroda i demokratije, zdanje Kongresa na Kapitol Hilu, čija bi se monumentalnost svakako umanjila ako bi bila okružena neboderima.
U Vašingtonu zato nema „kanjona” po kojima je prepoznatljiv Njujork: ulica u kojima sunce gotovo nikad ne obasjava trotoare, jer je zaklonjeno zgradama koje su otišle nebu pod oblake.
Za jedne je to njujorška prednost, a vašingtonski hendikep, kako se uzme. Sve, razume se, ima svoje prednosti i mane, ali je svugde zajedničko da pravila postoje – i da se poštuju.
*
objavljeno: 16.02.2014
