Izvor: VOA, 13.Avg.2020, 01:35

Eksperti: Da li su Evropi potrebne autonomne strateške snage?

Eksperti: Da li su Evropi potrebne autonomne strateške snage?

Dok Vašington poziva svoje evropske saveznike da se pridruže američkim naporima da se suprotstave ekonomskim i nacionalnim bezbednosnim pretnjama sve agresivnije Kine - Evropljani nastoje da razreše dilemu da li da počnu da obezbeđuju sopstvene strateške interese sami, umesto da idu  isključivo u korak sa Sjedinjenim Državama? Posebnu uzbunu u Evropi podstakla je nedavna odluka predsednika Donalda Trampa o smanjenje američkih snaga u Nemačkoj. Najavljeno smanjenje ponovo je razbuktalo evropsku strepnju da bi u ne tako dalekoj budućnosti Rusija mogla da se upusti u agresiju na istočnim granicama “Starog kontinenta”. Panel diskusija na ovu temu održana je nedavno u uglednom Institutu Hadson u Vašingtonu. Za razliku od uobičajenih diskusija u američkom glavnom gradu, većina učesnika bili su evropski eksperti. Razgovor je vodila Lizelote Odgard, profesorka na danskom Kraljevskom koledžu bezbednosti, i trenutno saradnica Hadsona. Pozvani sagovornici bili su Nikola Buke, direktor  istraživanja za javnu politiku u francuskom Institutu Montenj, i penzionisani general-major Mats Engman, saradnik Instituta za bezbednost i razvoj u Stokholmu. Američki pogled iznosio je Piter Rau, ekspert za Evropu i visoki saradnik Hadsona.   Prema oceni Odgard, “slabljenje veza između Evrope i SAD podstaklo je ne samo debate o budućnosti transatlantskih odnosa, već pre svega ojačalo  odbrambenu i bezbednosnu  saradnju između Francuske i Nemačke podstaknutu Makronovom idejom o formiranju evropske “strateške autonomije”. Još u januaru prošle godine, francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel svečano su potpisali  francusko-nemački sporazum o saradnji i integraciji u Ahenu, tačno 56 godina nakon što su dve evropske sile potpisale Jelisejski mirovni sporazum.  Za mnoge eksperte to je bio glavni znak da je u novonastalom geopolitičkom razilaženju između Evrope i  SAD, suparništvo između dve najveće evropske sile za dogledno vreme okončano. Međutim, francuski ekspert Nikola Buke se ne slaže. Kako kaže, bez obzira na postojeću preliminarnu saglasnost između Bona i Pariza, postoje i gotovo nepremostive razlike: "Pre svega, Francuska i Nemačka imaju različite ciljeve. Francuzi žele da se što pre i što jače ostvari ideja bezbednosnog osamostaljenja, dok je Nemačka više usmerena na strategiju pridobijanja što većeg broja zemalja članica Unije za ideju samostalne, ali kolektivne evropske bezbednosti. Pri tom je mnogo više  usmerena ka održavanju bezbednosti u neposrednom evropskom okruženju, nego što razmišlja kao Francuska o nekom globalnom prisustvu dve evropske sile”, ističe Buke.  Koliko je teško doći do ostvarenja Makronove ambiciozne ideje, govori sudbina predloženog budžeta već na startu. Prvobitno predviđeni bezbednosni budžet od 13 milijardi dolara, po dolasku na razmatranje u Briselu gotovo je prepolovljen na 7 milijarde evra, navodi Buke. Švedska, Danska i Luksemburg nisu voljni da se pridruže tom bezbednosnom planu kaže švedski penzionisani general-major Mats Egman: “Skraćeni odgovor Švedske na predloženi plan je ‘ne’. Nisam uveren da će Švedska uopšte biti angažovana u vezi sa tim pitanjem iz sledeća tri razloga: prvo, zbog dosadašnje, već uvrežene bezbednosne politike zemlje; drugo, zbog samog švedskog pristupa konceptu bezbednosne autonomije; i treće zbog nužnosti održavanja transatlantske povezanosti“. Švedska je, takođe, tradicionalno oprezna u pogledu odbrane i bezbednosti, pri čemu favorizuje pristup korak po korak. “Mi (Šveđani) na vojnom planu sebe ne vidimo kao predvodnike, naročito kada se radi o velikim vojnim operacijama. Mi smo tradicionalni sledbenici neutralne politike odbrane i bezbednosti. Nedavno smo deklarisali i solidarnost sa Evropskom unijom, ali naši odnosi su zasnovni na bilateralnoj saradnji između suverenih država, nasuprot nad-državnim ili federalnim sporazumima“, ističe Egman. Tokom proteklih četiri-pet godina Švedska je pokrenula novu, kako je Egman naziva, višeslojnu politiku nacionalne odbrane: "Ona počinje u nordijskom regionu, što podrazumeva vojnu saradnju sa Finskom. Potom, dolaze posebno snažne vojne veze sa SAD i Velikom Britanijom. Švedska takođe ima specijalni status u NATO-u i često učestvuje u mirovnim misijama UN-a”. Stokholm takođe ne podržava formiranje izdvojene evropske vojske, drugim rečima nije zainteresovan za učešće u “strateškim snagama”. Piter Rau, ekspert Instituta Hadson, smatra da Makronova ideja o izgradnji evropske bezbednosne autonomije nije realna, počevši od ogromnih kapaciteta i potrebnih vojnih sredstva za stvaranje odbrambenog saveza istog kapaciteta i  razmera nalik na NATO.  “Da bi ideja o strateškoj autonomiji uopšte mogla da dobije na zamahu, tome bi morala da prethodi drastična promena američkih geostrateških bezbednosnih interesa. Takva promena bi mogla  jedino da se desi u slučaju stvaranja ‘kinesko-ruskog vojnog kondominijuma'. Bez udruživanja tako golemih snaga protiv SAD, malo je verovatno bilo kakvo veće američko povlačenje iz Evrope,” tvrdi Rau. Francuski vojni ekspert Buke upozorio je na kraju da Evropljani imaju krupne ekonomske interese u održavanju dobrih odnosa i sa Amerikom i sa Kinom, i da ne žele da im kontinent postane “ratno poprište” između Vašingtona i Pekinga. “Evropa ne želi da bude poprište, ali to zavisi od poštovanja koje zaslužuje da dobije od strane SAD. Svi mi očigledno pripadamo istom bloku, pripadamo Zapadu. Uočljivo je novo iskreno angažovanje sa američke strane. Ukoliko se to nastavi, biće i prave kohrentne saradnje”, zaključio je Buke.

Nastavak na VOA...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta VOA. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta VOA. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.