Izvor: Politika, 05.Nov.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džordž Vašington izbliza
U kući i na imanju gde je najveći deo svog života proveo prvi predsednik SAD
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Na fotografijama i u turističkim brošurama sve izgleda mnogo impresivnije, maltene kao neki evropski dvorac. Izbliza međutim, kad se prođu moderna zdanja recepcije i novoizgrađenog muzeja, ništa naročito. Kuća jeste veća od onih uobičajenih, ima čak 21 sobu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali ni u kom slučaju nije pompezna. Možda i zato što je u celosti napravljena od drveta, pri čemu je fasada obložena komadima rezanim i obrađenim tako da imitiraju zidarske radove.
Stara je više od 250 godina – bar u svojoj prvobitnoj verziji. Jedna stara fotografija iz druge polovine 19. veka pokazuje je naherenu, polusrušenu, poduprtu gredama, što znači da je ono što je danas napravljeno od novog materijala. Kuća je dakle temeljno obnovljena i danas je muzej koji godišnje poseti oko milion ljudi.
Reč je o kući i imanju – ili onome što je ostalo od nekada zaista velikog poseda jednog od najbogatijih ljudi svog doba. Poseda gde je najveći deo svog života proveo prvi predsednik Amerike, Džordž Vašington.
Neke predsednike istoričari ocenjuju značajnijim od drugih, neke čak i posebno značajnim. Na čelu svake od tih lista – a na njima se obično nalaze Linkoln, Vilson, Dino Ruzvelt, od skorijih i Ronald Regan – uvek je Vašington. Između ostalog i zato što je bio među „očevima nacije”, ali pre svega zbog činjenice da je postavio mnoga pravila za instituciju po kojoj se američki politički sistem razlikuje od svih drugih, instituciju u kojoj je koncentrisana glavna izvršna vlast.
I danas se svako vitalno pitanje države ovde svodi na pitanje – ko je, ili, što se događa upravo sada, iako do izbora ima još godinu dana do izbora – ko će biti predsednik.
Oko ovog drugog, 1789, u vreme kad je 13 kolonija, stekavši nezavisnost, formiralo vlast unije, nije bilo mnogo dilema. Džordž Vašington, ugledni plantažer iz Virdžinije, general u revolucionarnom ratu, izdvojio se od drugih. Jedini je u istoriji koji je dobio 100 odsto glasova izbornika (elektora).
Besmrtnik je postao još za života – odlučeno je da glavni grad nosi njegovo ime i pre nego što je izgrađen. Danas je jedini predsednik po kome je nazvana i jedna federalna država. Po njemu je imenovano i nekoliko univerziteta i čak 50 urbanih naselja u Americi.
Poseta „Mont Vernonu”, tako se zove imanje s kućom prvog predsednika, po lepom jesenjem danu, dobra je prilika da se, uz prethodne pripreme, Džordž Vašington, uprkos velikoj istorijskoj distanci, upozna izbliza. Dobri muzeji su uglavnom i odlični vremeplovi.
U Vašingtonovoj kući je verno rekonstruisano stanje kakvo je bilo 1799, kada je umro. Umro je inače iznenada, sa samo 67 godina. Samo dva dana pre toga bio je u punoj snazi. Razboleo se posle obilaska imanja na konju, tokom hladnog decembarskog dana, kada je skroz pokisao, a vrativši se prvo večerao a da nije skinuo mokru odeću. Dobio je tešku upalu grla, a s obzirom na to da u to vreme nije bilo antibiotika – lekari su ga lečili puštanjem krvi – posle dva dana se u stvari ugušio, u velikim mukama.
Imanje je na lepom uzvišenju na obali reke Potomak, oko 35 kilometara jugoistočno od Vašingtona. Danas ima oko 20 hektara, samo delić od onoga koliko je zauzimalo u momentu kada je gospodar odlazio sa ovog sveta.
Džordž Vašington je u februaru 1732. rođen sa „srebrnom kašičicom”: otac mu je bio plantažer i vlasnik rudnika čiji je otac u Novi svet došao iz Engleske.
Ovo imanje je nasledio od polubrata, kad je imao samo 20 godina. Sa 27 oženio se nekoliko meseci od sebe starijom udovicom Martom Dendridž Kustis (nije, iznose biografi, u toj vezi bilo romantike, ali sloge jeste), koja mu je donela veliki miraz – oko 6.000 hektara dobre zemlje i bezmalo stotinu robova.
Sa imanja je odsustvovao samo dok je, kao predsednik, stolovao oko 16 meseci u Njujorku, onda više od šest godina u privremenoj prestonici u Filadelfiji. Pa čak i tada je često boravio u sopstvenoj kući – tokom drugog mandata, okončanog u martu 1797, u „Mont Vernonu” je proveo 439 dana, ostalo je pedantno zabeleženo.
Kao predsednik, postavio je pravila koja su ostala na snazi do danas. On je bio taj koji je odlučio da predsednik treba da živi tamo gde radi. Pošto je Predsednikova kuća (danas Bela kuća) u današnjoj prestonici tada još bila još u izgradnji (dovršena je godinu dana posle njegove smrti), za svoj kabinet i rezidenciju u oba grada je birao najlepša zdanja. U njegovo vreme je ustanovljeno da se predsednik oslovljava samo s „mister prezident”. Postavio je i presedan da nema trećeg mandata.
U udžbenicima i zvaničnim biografijama, Vašington je naslikan najlepšim bojama, od njegove ličnosti je izgrađen mit kao nepogrešive, pravedne, humane… U „Mont Vernonu” se međutim može naslutiti i kakav je zaista bio kao čovek.
Vidi se to po podatku da je u momentu smrti na imanju bilo 316 robova. „Otac nacije”, veliki zagovornik slobode kao prirodnog prava čoveka, sebično je slobodu uskraćivao crncima.
U svom testamentu je doduše napisao da svi oni treba da budu oslobođeni – ali tek posle smrti supruge Marte (ona je u brak unela dvoje dece, zajedničku nisu imali). Prva prva dama Amerike je, međutim, robovima slobodu podarila već posle dva meseca.
Na imanju je i grobnica Džordža i Marte Vašington, kao i 21 člana porodice i potomaka. Njihovi ostaci su u kriptama koje nisu pompezne, ali nisu ni skromne. Nešto dalje, u šumi, mesto je gde su sahranjivani robovi, u neobeleženim humkama.
Kustosi muzeja (po jedan je u svakoj sobi) naglašavaju kako je prema ovoj „vrsti imovine” bio veoma pažljiv, da je brinuo o njihovoj dobrobiti. Ređe se pominje da je njih devetoro poveo i u Predsedničku kuću u Filadelfiji, u deo Amerike gde ropstvo nije praktikovano. Javno je govorio da nikad neće trgovati ljudima, ali je svoja potraživanja rado naplaćivao robovima.
U jednoj od restaurisanih spavaonica za robove pored glavne kuće nalazi se i spisak sledovanja odeće: jedne cipele, jedne gaće, jedna košulja i jedan džemper – godišnje. Sve proizvedeno na imanju – rukama drugih robova.
Svoju odeću i obuću naručivao je iz najfinijih radnji – iz Londona.
Istorijske ličnosti ne treba, međutim, ceniti po njihovim ljudskim vrlinama ili manama. Važnije od toga je šta ostave potonjim generacijama.
*
Milan Mišić
objavljeno: 06.11.2011
