Izvor: Politika, 23.Jul.2013, 13:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džon Keri u bliskoistočnom lavirintu
Kakvi su izgledi da američka diplomatija najzad reši „majku svih kriza” i konačno pomiri Izraelce i Palestince
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Rok nije baš precizno određen – „nedelju dana ili tako nešto” – ali odbrojavanje je počelo. Kao i nagađanja da li bi američka diplomatija ovoga puta mogla da uspe u onome u čemu ne uspeva već decenijama: da na Bliskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istoku reši „majku svih kriza” i trajno pomiri Izraelce i Palestince.
Šef diplomatije Džon Keri je prošlog petka u Amanu najavio da su usaglašene „osnove” za pregovore. Prema scenariju koji je potom obelodanjen, u Vašingtonu uskoro treba da se sretnu izraelska i palestinska delegacija da bi najpre „pregovarale o pregovorima”. Njihov dijalog će biti direktan, ali uz američke „dobre usluge”, što znači da će Amerikanci opet biti ti koji će pokrenuti pregovarački voz, kad god mu lokomotiva ostane bez pare.
Keri je u bliskoistočni lavirint ušao odmah posle preuzimanja dužnosti 1. februara, svakako ne bez saglasnosti predsednika Baraka Obame, kome je ovo jedna od poslednjih šansi da odradi, po mnogim ocenama, prerano mu dodeljenu Nobelovu nagradu za mir.
Državni sekretar je u međuvremenu uložio dosta vremena i energije u ubeđivanje i Izraelaca i Palestinaca da se vrate pregovorima, prekinutim u septembru 2010, kada je premijer Benjamin Netanijahu odbio da produži desetomesečni građevinski moratorijum na Zapadnoj obali.
Na Bliski istok putovao je šest puta i izraelsko-palestinskim mirom se bavio čak i kad je u tom regionu bilo prečih poslova: novi krug egipatske revolucije. Prema ocenama ovdašnjih analitičara, niko kao Keri nije u ovaj problem uložio toliko ličnog prestiža – a bivši predsednički kandidat, senator i predsednik Spoljnopolitičkog komiteta ga svakako ima – još otkako je Džejms Bejker 1991. dve strane priveo na madridsku mirovnu konferenciju.
Kakvi su izgledi da se ovoga puta uspe, s obzirom na to da se dosad na kladionicama niko nije obogatio igrajući na kartu izraelsko-palestinskog trajnog mira?
Jednu od najzanimljivijih analiza u ovom pogledu objavio je liberalni nedeljnik „Nju ripabliks”, koja je došla iz pera jerusalimskog novinara Ben Birbauma, koji smatra da je dogovor ovoga puta moguć i politički realan, premda je na premijeru Netanijahuu i predsedniku Abasu, glavnim pregovaračima, da priliku iskoriste – ili propuste.
Osnovu za ovaj uslovni optimizam on vidi kako u činjenici da su u međuvremenu promenjene perspektive obe strane tako i u opštem kontekstu regiona.
Dosad doživljavan kao tvrdi, nepopustljivi izraelski nacionalista, Netanijahu, kaže Birbaum, može lakše nego drugi da se pretvori u realistu. Sporazum bi mu omogućio da realizuje dva suštinska interesa Izraela: da spreči da postane država dve nacije (jevrejske i arapske) i da onemogući da u susedstvu dobije „iranskog klijenta”, pri čemu se misli na radikalni palestinski Hamas u Gazi.
Netanijahu je dosad uradio nekoliko krupnih stvari za koje je govorio da ih nikad neće uraditi. Poštovao je sporazum iz Osla, u principu pristao na rešenje dve države, a granice iz 1967. uslovno prihvatio kao osnovu za pregovore.
Što se Palestinaca tiče, oni su još 2008. načinili nekoliko ustupaka, od prihvatanja samo simboličnog prava na povratak na teritoriju današnjeg Izraela sa koje su proterani, pristanka na to da mnoga izraelska naselja ostanu na okupiranoj Zapadnoj obali, do prihvatanja jevrejskih četvrti u istočnom Jerusalimu. I dalje je, međutim, ostao veliki jaz u pogledu procenata zemlje za razmenu, koji ne bi morao da bude nepremostiv.
Keri je u minulim mesecima razgovarao ne samo sa Izraelcima i Palestincima nego i sa članicama Arapske lige, jer deo konačnog mirovnog sporazuma treba da bude i priznavanje Izraela od strane celog arapskog sveta. Podrška Arapske lige potrebna je obema stranama: izraelska javnost je mnogo sklonija da prihvati Palestinu kao suseda ako to podrazumeva normalizaciju i sa ostalim Arapima, dok predsedniku Abasu treba arapsko zaleđe da sporazum proda svojim radikalnim sunarodnicima.
Prema analizi agencije Blumberg, ono što je već dogovoreno jeste pristanak Palestinaca da pregovaraju najmanje devet meseci tokom kojih će se uzdržavati od akcija protiv Izraela na međunarodnoj sceni. Izraelci su pak pristali na to da oslobode jedan broj Palestinaca koji su osuđeni na izdržavanje dugih kazni.
Sporazum bi, prema konsenzusu eksperata, morao da bude sredina između pozicija koje su dve strane imale kada su pregovarale 2008: palestinska država bi se prostirala na 100 odsto teritorije Zapadne obale i Gaze, sa razmenom od oko četiri odsto teritorija duž zelene linije; Jerusalim bi se podelio po etničkim linijama, sa međunarodnim režimom u Starom gradu i neposrednoj okolini, Palestinske izbeglice bi se simbolično vratile u Izrael, uz kompenzaciju drugima. U sporazum bi bile uvrštene i mnoge druge bezbednosne odredbe, uključujući i međunarodne snage u dolini Jordana.
Milan Mišić
objavljeno: 23.07.2013.
.jpg)
