Izvor: Politika, 18.Jun.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duvandžije iz Virdžinije
Neka sadašnja sporenja u Vašingtonu započeta su još pre više od dva veka
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Spolja, kuća nije impresivna: zdanje od cigle boje rđe sa četiri dimnjaka na krovu, u središtu prostranog imanja s drvoredima i zelenim travnjacima. Izgleda izuzetno očuvano, s obzirom na to da je stara dva i po veka.
I iznutra sve ostavlja utisak kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je upravo renovirano i spremno za useljenje. Prvo se ulazi u prostrano predvorje, desno su dve sobe za primanja, levo radna i spavaća soba. Na spratu, u potkrovlju, još sedam nevelikih soba s krevetima – i obaveznim „noćnim sudom” pored svakog.
Nema, naravno, elektrike, niti vodovodnih instalacija. Kad sam Dejvida Risa, direktora muzeja „Ganston Hol”, na kraju posete pitao gde su se ukućani kupali, dobio sam čudan odgovor: nisu se uopšte kupali. U Americi 18. veka, u njenoj tada najmoćnijoj i najbogatijoj državi, Virdžiniji, to, kaže g. Ris, nije smatrano neophodnim, a verovalo se i da je štetno.
Želeći da zainteresovanim stranim novinarima pokaže neko istorijsko mesto povezano s ličnostima iz američke revolucije, Revolucionarnim ratom (1775–1783) u kojem su se tadašnjih 13 britanskih kolonija otcepile od metropole, ali i političkim događajima koji su ga pratili (Deklaracija o nezavisnosti 4. jula 1776), dr Alison Men iz vašingtonskog Međunarodnog pres-centra odvela nas je 40-ak kilometara južno od Vašingtona, na imanje Džordža Mejsona (1725–1792), prvog autora onih čuvenih principa da su svi ljudi po prirodi slobodni, da imaju neka urođena prava, pre svega ona na život i slobodu, na imovinu, bezbednost i traganje za srećom. To je, kasnije, ugrađeno u američku Deklaraciju o nezavisnosti i u 10 amandmana koji su, kao Povelja o pravima, deo američkog Ustava…
Glavnu slavu za to poneli su doduše Mejsonov savremenik Džejms Medison i drugi „očevi nacije”, Tomas Džeferson i Džordž Vašington, kojima je svima bilo zajedničko – da su bili česti gosti u ovoj kući koja je danas jedno od nekoliko mesta koje svedoči o važnom periodu američke prošlosti i ljudima koji su najviše doprineli da Sjedinjene Američke Države postanu to što su danas.
Kad se govori o ovim velikanima s kraja 18. i početka 19. veka, domaćin ove kuće se mnogo ređe pominje od drugih. Valjda zato što, za razliku od Vašingtona (prvi predsednik SAD), Džefersona (treći) i Medisona (četvrti), sem kratkog bavljenja politikom u Virdžiniji i ulogom delegata na ustavnoj konvenciji 1787, nije bio ni na jednom državnom položaju. Ne zato što nije mogao, nego zato što to nije hteo.
Bio je pre svega veliki zemljoposednik, s plantažama sa obe strane reke Potomak koje su zauzimale preko 8.000 hektara, na kojima je uzgajan duvan, u to vreme najvažniji proizvod ekonomije Virdžinije i glavni izvozni artikal Amerike. Ali retko se pominje da su takođe veliki zemljoposednici i uzgajivači duvana bili i Vašington, i Džeferson, i Medison.
Sa ovim prijateljima Džordž Mejson se politički razišao upravo na pomenutom kongresu na kojem je usvajan američki Ustav (danas najstariji na svetu koji se još primenjuje). Iako je na tom skupu bio jedan od najčešćih govornika, na kraju ga, s još dva istomišljenika, nije potpisao – jer je smatrao da daje prevelika ovlašćenja federalnoj vladi, što znači da su neka od današnjih sporenja u Vašingtonu oko karaktera centralnih vlasti posejana još onda, pre više od dva veka.
Mejson je tražio da deo Ustava bude i povelja o pravima, što mu je pridodato tek kasnije, a zahtevao je i da Ustav ukine ropstvo. Ali to uverenje nije potvrdio sopstvenim primerom: na njegovom imanju je radilo čak stotinu robova, koje nije oslobodio ni kad je odlazio sa ovog sveta: kao kapital, u testamentu ih je ostavio svojoj deci (imao ih je 12, od kojih je zrelost dostiglo samo devetoro).
To da su načela jedno, a interesi i praksa nešto sasvim drugo, potvrđuje i činjenica da je u 18. veku ropstvo bilo glavni živi rad u Virdžiniji. Oko 1783. crnih robova u ovoj, prvo koloniji, a onda federalnoj državi, već je bilo više nego belaca.
Jedna od zanimljivih priča koju smo čuli obilazeći „Ganston hol” je ona o tome kako su pomenuti „očevi nacije” odlučivali gde će se izgraditi glavni grad.
Po toj priči, nimalo nije slučajno što je prestonica samo 18 kilometara od kapije Mont Vernona, kuće i imanja Džordža Vašingtona. Prvi predsednik Amerike i moćni Virdžinijci, uključujući tu i domaćina „Ganston hola”, bili su veoma zainteresovani da granice Distrikta Kolumbije budu postavljene baš tamo gde su oni predlagali – i obuhvate dobar deo zemlje koja je bila u njihovom posedu.
Pošto duvan nije bio naročito profitabilan, njihova zamisao je bila da prodajom te zemlje državi steknu kapital, a potom ga ulože u trgovinu i transport duž Potomka i kanala koji je trebalo da se prokopaju sve do tadašnjih zapadnih granica.
Potomak je, međutim, bio isuviše plitak, protiv su bili i trgovci iz susedne Aleksandrije koja je prvo bila deo glavnog grada, a potom se izborila da to više ne bude. A zatim je došla i železnica…
Poseta „Ganston holu” je u svakom slučaju bio zanimljiv susret sa istorijom – i istorijskim tračevima, koji pokazuju da su i velikani svugde pre svega bili ljudi. Svoje slabosti su poneli u grobove, a ono što su ugradili u temelje države i danas stoji.
Milan Mišić
objavljeno: 19.06.2011
