Izvor: Politika, 30.Apr.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Digitalno zamajavanje
Pošto su se izborili da im uđu u učionice, profesori sad traže način da kompjutere iz njih isteraju
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Ono o čemu je u svoje vreme (1838–1839) pisao još naš veliki „narodni učitelj” Vasa Pelagić – o problemu pažnje u nastavi – postaje velika tema na američkim univerzitetima. Problem je studentska distrakcija, rastrojenost, odsustvo usredsređenosti na ono što se izlaže, nedostatak onoga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što je i mnogo pre Pelagićevog vremena, pa i pre Amerike (kao nacije), bilo neizostavni uslov učenja i razumevanja onog što se uči. Nedostatak pažnje.
Studenti (kao, uostalom i svi đaci, od prvog momenta kad sednu u školsku klupu), oduvek su imali problema sa koncentracijom, oduvek su se dosađivali i oduvek nalazili načina da tu dosadu prekraćuju. Ali u moderno vreme distrakcija je dobila novu dimenziju – digitalnu.
Dva vodeća američka dnevnika, „Vašington post” i „Njujork tajms” su u kratkom razmaku – prvi početkom marta, a drugi pre nekoliko dana – ovoj temi posvetili veliki prostor. Glavni izazivač nepažnje u današnjim američkim učionicama, pre svega onim univerzitetskim, jeste mašina koja je započela novu eru civilizacije: lični kompjuter.
Pre samo jedne generacije, piše tako „Vašington post”, akademija je „laptop prigrlila kao najdobrodošliju inovaciju u učionici od hemijske olovke”. Ali tokom minule dekade, pokazalo se da je to umesto dobrodošlog saveznika u stvari nepoželjan uljez.
„Njujork tajms” navodi spisak univerziteta i koledža koji su odlučili da objave rat tim zgodnim „prenosivim kompjuterima”. On počinje navođenjem onoga što je 2008. uradio profesor Kairen Malen sa Univerziteta Oklahome, koji je stekao instant internet slavu, kada je jedan njegov student na „Jutjubu” stavio snimak (načinjen kamerom mobilnog telefona) kako jedan laptot prvo zamrzava u tečnom nitrogenu, a potom ga razbija u sitne komade. Laptopi su proterani iz učionica na Univerzitetu „Džordž Vašington”, Američkom univerzitetu, Koledžu „Vilijem i Meri”, Univerzitetu Virdžinija i mnogim drugim.
Šta je to što je kompjutere od saveznika pretvorilo u ljutog protivnika pedagoga? U najkraćem, „digitalno zamajavanje” koje omogućavaju u eri sveopšte povezanosti preko Interneta. „To je kao kad bi ste na svaku studentsku klupu stavili pet različitih magazina, nekoliko televizijskih emisija, nekoliko izloga i telefon, sa napomenom: ako vam misli odlutaju, slobodno iskoristite nešto od ovoga”, opisao je tu situaciju profesor Dejvid Kol, profesor na Pravnom fakultetu vašingtonskog Univerziteta Džordžtaun, koji je još u školskoj 2006–2007. godini studentima zabranio da na njegova predavanja donose kompjutere. I to samo malo posle odluke univerzitetskih vlasti da modernizuju mrežu bežičnog interneta i od studenta zatraže da im laptop bude obavezno nastavno sredstvo od prvog dana studija.
Za profesora Kola, kompjuteri su „privlačna smetnja”. Njegova koleginica Dajan Sejber, asistent na Univerzitetu Kolorado, kaže da oni donose „serijsko zamajavanje”. „Prvo nešto započnete, onda to prekinete i krenete sa nečim drugim, pa opet prestanete i tako redom.” Pri tom, student koji to radi ne zamajava samo sebe, nego i one pored njega, čime se distrakcija širi kao zaraza.
Ova profesorka je nedavno analizirala ocene 17 studenata koji su „zavisni od laptopa” i utvrdila da su na kraju semestra one bile „gotovo iste kao i kod studenata koji uopšte nisu dolazili na nastavu”.
Profesor Kol je napravio anonimnu anketu među svojim studentima posle zabrane korišćenja kompjutera na predavanjima. Njih 45 odsto je odgovorilo da su posle toga angažovanije pratili ono o čemu se govorilo na predavanjima, dok je 95 odsto priznalo da laptope nisu koristili za „hvatanje beležaka”, već za druge svrhe.
Čak i kad su alat za beleške, kompjuteri nisu poželjni, jer studente pretvaraju u „ravnodušne stenografe” koji se ne trude da razumeju ono što zapisuju. Kad je posle jednog predavanja profesor Dejvid Goldfrank, takođe sa Univerziteta Džordžtaun, od jednog studenta zatražio da prokomentariše predavanje, ovaj mu je odgovorio: „samo minut, da otvorim svoj kompjuter”. Profesor mu je onda poručio da ga ne zanima ono što je u kompjuteru, nego u studentovoj glavi. Profesor prava sa Univerziteta „Džordž Mejson” kaže pak da je kompjutere sa svojih predavanja proterao ne zato što umanjuju pažnju, nego zato što su postali „zamena za razmišljanje”.
Kako na ove zabrane reaguju studenti? „Njujork tajms” prenosi mišljenje jednog sa Univerziteta Denver koji u univerzitetskim novinama kaže da odsustvo pažnje zbog upotrebe kompjutera ne bi trebalo da bude problem profesora „čiji posao nije da budu dadilje mladim odraslim ljudima na predavanju”. Profesor DŽ. P. Krahel sa Univerziteta Ratdžers se, međutim, sa ovim ne slaže: „Ja sam odgovoran za njihove ocene”, kaže.
Ima, naravno, i onih koji na problem gledaju iz drugog ugla. Šiva Vajdanatan, koji predaje predmet medija na Univerzitetu „Virdžinija” nema ništa protiv toga da studenti zure u ekrane svojih kompjutera tokom njegovih predavanja, jer je „posao profesora da obezbedi pažnju”. „Ako vas ne prate”, kaže, „laptop je najmanja od vaših briga.”
Ovaj profesor koji proučava Internet smatra da njegove kolege vode izgubljenu bitku. U eri kad se na „Fejsbuk”, „Tviter” ili bilo šta u beskrajnoj ponudi Interneta može izaći i uz pomoć mobilnog telefona, koji je u džepu svakog studenta, zabrana laptopa nema baš mnogo svrhe.
Anonimni učesnik jedne od mnogih rasprava koje se u „blogosferi” vode o ovoj temi možda pogađa suštinu kada konstatuje da je reč o sudaru nove tehnologije i stare predstave o ulozi predavača u univerzitetskom amfiteatru. „Profesor nije više u centru procesa učenja”, glasi njegov argument. „Pojam distrakcije mora da se rekonfiguriše: današnjim studentima su dostupni multiplikovani izvori i može samo da se govori od odgovornom ili neodgovornom korišćenju informacione tehnologije i kompjuterskih izvora.”
U Pelagićevo vreme izvor distrakcije je bilo to što „bride noge od zime, zavija trbuh od gladi... što su zatvoreni u četiri smrdljiva školska zida, a napolju je divno vreme za igru, pesmu i zabavu”... Vremena se jesu drastično promenila, ali je ponešto ipak ostalo isto, što se može videti u sjajnom radu „Pelagićevo shvatanje pažnje u nastavi” profesora Svetozara Milijevića sa Filozofskog fakulteta u Banjaluci, dostupno na http://www.filozof.org/pdf/sarsrb/filozofske%20nauke/svetozar%20milijevic%2016.pdf , koje bi bilo poučno i za američke profesore.
Milan Mišić
[objavljeno: 01. 05. 2010.]
.jpg)
