Izvor: Politika, 23.Nov.2013, 12:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dani kada je svet bio na ivici
Podsećanje na Džona Kenedija neizbežno oživljava i uspomene na najveću nuklearnu krizu u istoriji
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Američki dnevnici su juče specijalnim dodacima, ili odvajanjem znatnog prostora u redovnim izdanjima, dali svoj završni doprinos poluvekovnoj komemoraciji predsedniku Džonu F. Kenediju, podsećajući i da je glavna uloga predsedničke institucije da zemlju inspiriše i ohrabri, što je Kenedi uspevao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bolje od ijednog u novijoj istoriji.
podsećanje na traumu koju je donelo njegovo ubistvo neizbežno je oživelo i uspomene na dane kada je svet bio najbliži nuklearnoj kataklizmi, koja je njegovim državničkim potezima (na koje je druga strana uzvratila) kriza smirena i započeo detant, popuštanje zategnutosti koje će od tog momenta biti hladnoratovski pratilac sve do njegovog okončanja.
Kakva je u stvari bila spoljna politika Džona Kenedija, koga su pitanja rata ili mira interesovala još u ranoj mladosti i kojoj je mnogo pažnje posvetio i u svojoj kampanji, što je retko ko činio i pre i posle njega.
Kenedi je prvi pokazao da je odgovornost američkog predsednika u nuklearnoj eri ogromna, s obzirom na to da u nuklearnom ratu ne može da bude pobednika. „Unutrašnja politika može samo da nam naškodi, a spoljna može i da nas ubije”, rekao je jednom prilikom.
Njegova spoljnopolitička i vojna strategija kao središnji cilj imala je da maksimalno umanji izglede da rat nuklearnim oružjem izbije nekom greškom. U njenoj realizaciji imao je dva kompetentna saradnika: šef Pentagona mu je Robert Maknamara, a na čelu Stejt departmenta Din Rask.
Kenedi je u Belu kuću ušao u januaru 1961, kada se čini da je rivalski ideološki blok, komunizam koji predvodi Sovjetski Savez u ekspanziji. Moskva je, slanjem prvog čoveka izvan granica Zemlje, Jurija Gagarina, isprednjačila u svemirskim istraživanjima i istovremeno razvila i rakete koje su bile stvarna pretnja Americi.
To je i vreme „nultog zbira”, kada je svaki dobitak jedne strane gubitak druge. Amerika je samo godinu dana pre predsedničkih izbora u kojima je Kenedi bio pobednik dobila komunističkog suseda, Kubu. Sovjetski vođa iz tog vremena, Nikita Hruščov, pored podrške vođi kubanske revolucije Fidelu Kastru najavljuje i pomoć pokretima za nacionalno oslobođenje i drugde, a pre svega u državama jugoistočne Azije.
Događaji koji su obeležili njegov nedovršeni mandat i koji su bilans njegove spoljne politike učinili neizbalansiranim, pre svega su invazija u kubanskom Zalivu svinja, potonja raketna kriza i na kraju detant koji je isposlovao sa Hruščovom.
Invaziju 1.300 kubanskih emigranata, sa ciljem da se svrgne Kastrov režim, CIA je isplanirala još za vreme Ajzenhauera, Kenedijevog prethodnika, ali je Kenedi bio taj koji je u aprilu 1961. na to pristao.
Rezultat je bio potpuni debakl: Kastrove snage kojima je komandovao on lično, kontrarevolucionare su porazile za tri dana.
Kenedi je prihvatio odgovornost za neuspeh, lekcija koju je izvukao bila je da u nekoj međunarodnoj krizi predsednik treba da ima punu kontrolu, ali ga, kako konstatuje jedna analiza, taj fijasko nije naučio da se ne meša u unutrašnje stvari drugih zemalja (to u stvari nije naučio ni jedan američki predsednik).
Praktična politika koja će ostati još dugo posle Kenedija biće pomoć desničarskim režimima da eliminišu svoju levičarsku opoziciju i žmurenje pred drastičnim kršenjem ljudskih prava, što je bilo najočiglednije u Argentini i Čileu.
Kenedi je međutim bio taj koji je, slanjem 16.000 vojnih „savetnika” otvorio vrata američkom zaglavljivanju i na kraju ponižavajućem porazu u Vijetnamu.
Sa Hruščovom se prvi put sreo u junu 1961, ali to što su se upoznali Moskvu nije sprečilo da u avgustu iste godine u Berlinu podigne zid da bi sprečila da Nemci iz socijalizma beže u kapitalizam. Kenedi je reagovao oštrom retorikom i mobilisao rezerviste, ali dalje od toga nije išao. Berlin je posetio u julu 1963, gde je oduševljeno dočekan, pogotovo posle čuvene proklamacije „Ja sam Berlinac”.
Trka u naoružavanju pod njim je ubrzana, a onda je i Ameriku i svet uzdrmalo otkriće da su Sovjeti na Kubi tajno postavili svoje nuklearne raketi.
To je bilo Kenedijevo najveće iskušenje. Potez koji je povukao bila je blokada Kube kao znak američke odlučnosti, uz istovremeno otvaranje kanala za komunikaciju sa Hruščovom. Poručio mu je da neće biti invazije na Kubu, uz velikodušnu ponudu da posle demontaže ruskih raketa ukloni i američke postavljene uz sovjetsku granicu u Turskoj. Hruščov je to prihvatio.
U svom najčuvenijem govoru održanom u julu 1963, Kenedi je najbolje dosad ukazao na besmisao rata i postavio temelje detantu, pozivajući protivnika da se zajedno posvete miru i razoružanju: „Ono što nam je svima zajedničko, to je da smo stanovnici ove male planete. Svi udišemo isti vazduh, radujemo se budućnosti naše dece. I svi smo smrtni...”
Mesec dana pre atentata, 17. oktobra 1963, predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito je sa suprugom Jovankom, na poziv predsednika Kenedija, bio u poseti SAD. Domaćin mu je priredio ručak u Beloj kući, razmenjene su zdravice i bila je to jedna od retkih prilika kad je Jugoslavija bar nominalno bila ravnopravna sa SAD. Tito se tada afirmisao kao lider nesvrstavanja, a Kenedi je pružio podršku Jugoslaviji kao zemlji ni na Istoku ni na Zapadu.
Milan Mišić
objavljeno: 23.11.2013.
Pogledaj vesti o: Vašington
