Izvor: Politika, 16.Jul.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crno-bela pravda
Amerika ponovo debatuje o rasnim podelama i predrasudama, posle presude koja je pravno čista, ali društveno neprihvatljiva
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Oslobađajuća presuda ubici crnog tinejdžera koja je kasno u subotu saopštena na Floridi, izazvala je u Americi mnogo emocija. Zbog svega što je pratilo taj slučaj, njegovog rasnog konteksta i medijskog publiciteta, odluka porote da 29-godišnji Džordž Zimerman zakonski nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << počinio krivično telo time što je 26. februara prošle godine jednim metkom iz neposredne blizine pucao u srce 17-godišnjeg Trejvona Martina, nije izazvala toliko šok koliko gnev, zbog čega su izbile spontane demonstracije u nekoliko gradova, počev od Vašingtona, preko Njujorka, Sakramenta, Čikaga, Atlante do Los Anđelesa.
Ovu sudsku presudu komentarisao je i Barak Obama, čija je izjava posle ubistva bila „da imam sina, bio bi kao Trejvon Martin”. Prvi crni predsednik SAD ovoga puta je apelovao da se strasti smire:
„Smrt Trejvona Martina je tragedija, ne samo za njegovu porodicu i zajednicu nego i za Ameriku. Znam da presuda budi emocije, ali mi smo nacija prava, a porota je rekla svoje.”
Presuda je pokrenula i novi krug debate o rasnim predrasudama i podelama, jer je, s jedne strane, pravno čista, dok je, sa druge, mnogima društveno neprihvatljiva.
Niko, naime, ne spori da bi nesrećni tinejdžer, koji je kobne noći bio u poseti ocu, danas bio živ da je bio belac, kao što su mnogi uvereni da bi sudski ishod bio drugačiji da je crnac ubio belca.
Ali iako je rasa bila presudna za to što je Trejvon Martin izgubio život, to nije bio faktor za oslobađanje njegovog ubice. U ovom slučaju se nakupilo mnogo toga: mane krivičnog sistema, čudni zakoni, američka kultura oružja, medijska preuveličavanja i rasno „profilisanje”.
Iako se u mnogim izjavama pominje „stara južnjačka pravda”, u kojoj su belci nešto ravnopravniji od potomaka bivših robova i sugeriše da je „novi američki jug” nasledio rasističke predrasude „starog američkog juga”, koji je i posle sveopšte abolicije još čitav vek bio bastion rasizma – u ovom slučaju zakon je bio iznad emocija.
Suđenje se nije bavilo celim događajem, tužilac i odbrana su pred šestočlanom, isključivo ženskom porotom iznosili svoje verzije šta se događalo samo u presudnih nekoliko minuta, ili sekundi, otkako su se dva aktera dohvatila, to jest time da li je Zimerman imao osnovani razlog da veruje da je ugrožen, jer, ako jeste, imao je, po zakonu koji važi na Floridi i u još dvadesetak država, pravo da ne odstupi, da puca prvi i ubije, što je na kraju i uradio.
To što mu je nepoznati momak u kraju gde je bio pripadnik građanske straže bio sumnjiv samo zbog boje kože i što je, prijavljujući ga kao sumnjivog dežurnoj policijskoj službi, izgovorio uvredljivu rasnu psovku, nije za sud bilo bitno, premda je za žrtvu bilo presudno. „Moć rasnog profilisanja i moć lobija oružja jesu smrtonosna kombinacija u Americi”, ocenio je ovim povodom na portalu „Dejli bist” Kristofer Derden, bivši tužilac, afroamerikanac.
Za mnoge koji ovim povodom konstatuju veliki jaz između prava i pravde u današnjoj Americi, utešno je to što je do suđenja uopšte došlo, jer ono prvobitno nije nameravano. Posle uviđaja, koji je, kako se videlo u sudnici, obavljen prilično nemarno, Zimerman nije uhapšen i nije mu oduzeto oružje iz kojeg je pucao jer je prihvaćena njegova verzija da se samo branio.
Priveden je i uz kauciju pušten tek posle šest nedelja, posle velikog pritiska javnosti i izuzimanja slučaja iz nadležnosti policije i suda grada Senforda, u kom se slučaj zbio.
Suđenje je iznuđeno, ali je od samog početka pozicija tužilaštva bila teška za ono što je trebalo dokazati: da nenaoružani Martin nije mogao da životno ugrozi naoružanog Zimermana.Bilo je mnogo emocija, ali nijednog svedoka. Optuženi je imao pravo da odbije da bude ispitivan, a fotografije njegovog okrvavljenog nosa i posekotina po glavi dokazale su da je okršaja bilo, a ko ga je započeo i šta mu je sve prethodilo nije bilo važno.
Iz svega je nesumnjivo samo jedno: da crno-bele podele, rasna polarizacija, tvrdoglavo opstaju i u današnjoj Americi.
„Trejvon Martin je mrtav zato što su on i drugi crni dečaci viđeni kao problem, a ne kao ličnosti”, izjavio je dr Rafael Vernok, pastor kongregacije Baptističke crkve, kojoj je nekad na čelu bio ubijeni borac za građanska prava crnaca Martin Luter King. „Slučaj je ogledalo naših rasnih odnosa”, sumorni je zaključak uvodnika „Njujork tajmsa”.
Milan Mišić
objavljeno: 16.07.2013.
