Izvor: Politika, 22.Okt.2012, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cena mita o Kenedijevoj crvenoj liniji
Prava opasnost u vreme kubanske krize krila se u „ratnoj magli”, kada su vojne mašinerije dve supersile dobile svoju unutrašnju dinamiku
Vašington – U poslednjem tomu čuvene biografije Lindona Džonsona, Robert A. Karo ponavlja trajni ali pogrešni mit o kubanskoj raketnoj krizi. Opisujući rane događaje 24. oktobra 1962, i konfrontaciju između američkih razarača i sovjetskih brodova sa nuklearnim raketama koji su se približavali Kubi, Karo piše da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su sovjetska plovila bila na nekoliko milja od linije blokade ali da su se u poslednjem trenutku okrenula i otplovila.
To je bio trenutak kada je državni sekretar Din Rask izrekao reči koje su ostale u pamćenju: „Gledamo se oči u oči, i mislim da je ovaj vojnik ispred mene upravo trepnuo.”
Slika o blizini dve suprotstavljene strane „oči u oči” doprinela je velikoj drami, ali i nekim od naših najpogubnijih spoljnopolitičkih odluka– od eskalacije u vijetnamskom ratu pod predsednikom Džonsonom, do invazije na Irak pod Džordžom Bušom, piše „Njujork tajms”.
Taj mit postao je kamen međaš za određivanje čvrstine predsednika. Prošlog meseca izraelski premijer pozvao je Baraka Obamu da odredi „jasnu crvenu liniju” prema Iranu, baš kao što je „predsednik Kenedi odredio crvenu liniju za vreme kubanske raketne krize”.
Dok sam se bavio istraživanjem o raketnoj krizi za svoju knjigu 2008, ucrtavao sam raspored američkih i sovjetskih brodova, oslanjajući se na američke obaveštajne podatke. Zaprepastio sam se kada sam otkrio da je vodeći sovjetski brod „Kimovsk” u stvari bio 750 milja daleko od linije blokade i da se na toj tački okrenuo i otplovio ka Sovjetskom Savezu – u trenutku kad je državni sekretar izgovorio kako se protivnici gledaju „oči u oči”. Kako bi otklonio opasnost, Nikita Hruščov je komandovao povratak svojih ratnih brodova sa nuklearnim raketama 30 sati pre toga.
Kenedi se oslonio na dotični „oči u oči” momenat, ali on se nikad u stvarnosti nije dogodio. Postoji danas dovoljno dokaza da ni Kenedi, ni Hruščov nisu bili tako ledeno odlučni, kao što je to opisano na početku krize, i da su ti izveštaji u stvari bili diktirani iz Bele kuće. Preslušavanjem snimljenih debata u Beloj kući i uvidom u beleške učesnika razgovora može se zaključiti da je Kenedi bio spreman na značajne ustupke, čak i da trguje povlačenjem američkih raketa u Turskoj povlačenjem sovjetskih raketa na Kubi. Pominjao je i mogućnost da Amerikanci prepuste svoju bazu u zalivu Gvantanamo.
Rizik od rata u oktobru 1962. bio je visok, ali dvojica vođa nisu ga povećavali. Prava opasnost krila se u tzv. ratnoj magli. Dok su dve supersile zveckale nuklearnim sukobom, rasle su šanse da se ne dogodi nešto nepredviđeno i opasno. I Kenedi i Hruščov jako dobro su ovo razumeli, što je postalo očigledno kada je napetost dostigla vrhunac na „crnu subotu”.
Dva lidera tog 27. oktobra više nisu imali punu kontrolu nad svojim džinovskim vojnim mašinama koje su se kretale po nekoj svojoj unutrašnjoj dinamici. Sovjetske trupe na Kubi nišanile su Gvantanamo nuklearnim oružjem i oborile američki špijunski avion U-2. Drugi U-2, na rutinskoj misiji ka Severnom polu, izgubio se negde nad SSSR-om. Sovjeti su poslali „migove” kako bi gađali američki avion, a kao odgovor je Komanda vazdušne odbrane na Aljasci podigla lovce presretače F-102, opremljene projektilima sa nuklearnim punjenjem. Na Karibima su mornari odvratili starog sovjetskog komandanta podmornice da ne upotrebi nuklearni torpedo protiv američkih razarača koji su pokušali da ga nateraju da isplovi na površinu.
Kada se sve završilo, Kenedijevi savetnici su nastojali da prikažu kako je Kenedi u svakom trenutku u svojim rukama imao apsolutnu kontrolu. Artur Šlezinger junior kasnije je hvalio „matematičku preciznost” kojom je Kenedi odmeravao pretnje silom protiv Kube i Sovjetskog Saveza.
Trake iz Bele kuće pokazuju da je Kenedi bio mnogo skeptičniji i neodređeniji u vezi sa „crvenim linijama” od svojih saradnika. Na blokadu ili na karantin, kako ga je nazivao, gledao je kao na kupovinu vremena za međusobni dogovor. Njegovi pomoćnici počeli su da veruju u sopstvenu propagandu. Mislili su da će strategija „kontrolisane eskalacije” isto tako dobro funkcionisati protiv Severnog Vijetnama. Neosnovano su verovali da niko, nigde na svetu, ne može uspešno da se suprotstavi američkoj sili, bez obzira na okolnosti.
Predsednik Buš napravio je istu sudbonosnu grešku kada je u govoru u Sinsinatiju 2002. imenovao Kenedija kao rodonačelnika „preventivne ratne doktrine”. U stvari, Kenedi je sve učinio kako bi takav rat izbegao.
Majkl Dobs
objavljeno: 22.10.2012.
Pogledaj vesti o: Vašington
