Izvor: Politika, 28.Mar.2010, 00:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
CRNI TIGAR POKAZUJE ZUBE
Obama je u odmeravanju sa Izraelom po svemu sudeći rešen da se drži zlatnog pravila realizma u spoljnoj politici: nikada ne dozvoli slabom savezniku da odluke donosi umesto tebe
Poput jevrejskih zilota koji su udarili na Rimljane da bi potom ostali bez jerusalimskog Hrama i tragično završili na Masadi, ultradesni lideri savremenog Izraela pobunili su se protiv novog Rima – Vašingtona Baraka Obame. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Počelo je provokativnom, neki kažu i skandaloznom, najavom gradnje novog jevrejskog naselja na okupiranoj teritoriji baš u danu u kome se potpredsednik SAD našao u Jerusalimu.
Džo Bajden je došao da bi potvrdio „specijalne veze” i da bi ponovio podršku Izraelu protiv Irana, u zamenu za ustupak koji američki predsednik očekuje od premijera Benjamina Netanijahua.
Obama traži da Izrael zamrzne gradnju jevrejskih naselja na teritorijama koje je Izrael okupirao u ratu 1967. kako bi mogao da se obnovi mirovni proces i razreši konflikt s Palestincima koji nanosi ogromnu štetu prestižu i interesima Amerike.
Ova naselja-kolonije ne samo da su simbol namere da Izrael zadrži svu svoju biblijsku zemlju i Jerusalim kao „večitu i nedeljivu” prestonicu, već su i potvrda ignorisanja međunarodnog prava i rezolucija UN koja naselja proglašavaju za „nelegalna”.
Izrael je o ovoj temi duboko podeljen, a Obama smatra da posle 115 godina modernog cionizma treba da, ako mora i pritiskom, pomogne i Izraelcima koji žele da žive u miru, i Palestincima koji žele svoju državu.
Obama je umesto toga dobio prst u oko jer plan o podizanju 1.600 jevrejskih domova na pretežno arapskom istoku Jerusalima direktno minira njegovu ambiciju.
Ono što je u startu izgledalo kao incident oko građevinskog projekta, preti da se pretvori u najozbiljniji sukob u istoriji američko-izraelskih odnosa. Amerikanci su uzvratili izuzetno oštro. U Izraelu su iznenađeni.
Za razliku od njegovih prethodnika u sličnim prilikama, Obama zaključuje da ultradesnica Izraela direktno šteti ugledu SAD na Bliskom istoku i po čitavom svetu islama.
Da li se opredelio? Da li mu je važnija bliskoistočna koalicija umerenih nego Netanijahuov krajnje desničarski savez?
Netanijahu nije prvi izraelski premijer koji ulazi u klinč s Vašingtonom, ali Obama je prvi američki predsednik koji je najavio da će pažljivije balansirati bliskoistočnu politiku čime se, barem retorički, za korak približio Arapima koji SAD decenijama optužuju zbog jednostrane naklonosti Izraelu.
Dejvid Patraeus nema Obamino srednje ime Husein, ali on je prvi američki general koji Izrael opisuje kao „strateško opterećenje” SAD. Slavljeni general nema dilemu oko korena nestabilnosti u regionu: izraelsko-palestinski sukob. „Konflikt podstiče antiamerička osećanja zbog precepcije američkog favorizovanja Izraela.”
Posle svih godina bavljenja Bliskim istokom ne sećam se da se dogodilo da američki zvaničnici javno kažu da je Izrael „uvredio” SAD, da ga otvoreno optuže da namerno minira američko posredovanje oko obnove mirovnog procesa, da „osude” izraelske akcije ili da zatraže da Izrael dokaže da je privržen razgovorima s Palestincima.
Ovo sada je jedan takav sasvim redak trenutak kada Amerika – uvređena i ljutita – pokušava da pritiskom natera Izrael da potpuno zamrzne gradnju novih naselja kako bi se otvorili mirovni pregovori s Palestincima.
Može li Obama na nešto da primora lidere Izraela? Poslednji put se to dogodilo posle sueckog rata 1956. kada je Izrael zbog silovite reakcije tadašnjeg predsednika Dvajta Ajzenhauera povukao vojnike sa Sinaja.
Iako Obama deluje rešen da razbije uverenje Arapa da su SAD nesposobne da se suprotstave Izraelu, uverenje iz koga proističe nataloženo nepoverenje prema bilo kakvom mirovnom angažmanu SAD u regionu, Palestinci i Arapi zasad su tihi posmatrači fokusirani, kao i mnogi drugi, na pitanje koliko je predsednik SAD samostalan u odlučivanju?
Kada se Obama nedavno sastao s liderima proizraelskih lobi-grupa u SAD tražeći od njih da pomognu da Netanijahu sarađuje, bila je to prilika da utvrdi limite sopstvene moći. Suočio se sa silom lobista za koje tvrde da već decenijama formulišu američku bliskoistočnu politiku.
Dvojica profesora, Džon Mershajmer s Harvarda i Stiven Valt iz Čikaga, podsećaju da je podrška Izraelu tradicionalno jedino pitanje oko koga se predsednički kandidati ne razilaze uoči izbora.
Stvar se promenila od kako je Obama ušao u Belu kuću. Počeo je da koristi jezik zbog koga se mnogi pitaju da li Mershajmer-Valtova jednačina i dalje važi.
Obama je upozorio Izrael da mora da prihvati rešenje dve države. Nastavak gradnje jevrejskih naselja nazvao je ilegalnim. Poništio je stav punog razumevanja koje su na tu temu imale administracija Džordža V. Buša i vlada Arijela Šarona.
Šef Bele kuće sve jasnije podržava mirovnu inicijativu koju je Arapska liga prihvatila na samitu u Bejrutu 2002. – temi o kojoj saveznici Irana i saveznici Amerike raspravljaju na juče otvorenom samitu Lige u Tripoliju.
Izraelski lideri pritisli su dugme za alarm. Zabrinutost je tim veća što se čini da Obama bliskoistočnu politiku stavlja pod sopstvenu i kontrolu Saveta za nacionalnu bezbednost.
Izraelu naklonjena državna sekretarka Hilari Klinton se marginalizuje. Raste uticaj šefa Saveta Džima Džonsa, specijalnog izaslanika za Bliski istok Džordža Mičela ili ambasadorke u UN Suzan Rajs – kritičara izraelske politike na okupiranim teritorijama.
Obama je u odmeravanju sa Izraelom po svemu sudeći rešen da se drži zlatnog pravila realizma u spoljnoj politici: nikada ne dozvoli slabom savezniku da odluke donosi umesto tebe.
Netanijahu ne uzmiče. On je, i zarad domaće politike, prihvatio sukob sa Vašingtonom. Njegova vlada oslobodila se straha oko novog predsednika SAD i u skladu sa nekim prethodnim situacijama pokušava da ga tretira kao „crnog tigra od papira”, kako piše izraelski mirovni aktivista Uri Avneri.
Izraelac računa da se radi o prolaznoj krizi. Po njegovoj slabašnoj teoriji, kojom brani provokativne odluke o naseljima, Izrael bi se osetio veoma nesigurno ukoliko bude prisiljen na ustupke Palestincima. Onda bi morao da napadne Iran – pa šta god da se dogodi Americi i njenim ljudima na terenu Bliskog istoka.
Obama bi da upravo to izbegne očekujući da bi u tom slučaju Teheran uzvratio udarom na Saudijsku Arabiju i druge velike proizvođače nafte, američke saveznike. Svi njegovi napori da stabilizuje Avganistan i Irak pali bi u vodu. Kao i sva njegova uveravanja da Amerika ne stoji iza takve izraelske akcije.
Konkretnih posledica po američko-izraelske odnose zasad nema. Pitanje je da li će ih biti. Ozbiljni tonovi rasprave su jasni, za razliku od njenih mogućih posledica.
Jedna škola mišljenja tvrdi da Obama neće ići predaleko jer bi to iritiralo moćne jevrejske lobije i naljutilo mnoge saveznike Izraela u Kongresu u vreme kada se na radaru pojavljuju izbori na pola mandata.
Što se Netanijahua tiče, razumeće da Bela kuća mora da ostavi utisak kako bi zadržala dobre odnose sa arapskim saveznicima, objedinila ih u protivljenju Iranu i pokazala podršku palestinskom predsedniku Mahmudu Abasu.
A Obama, šta bi Obama? Ništa. Podsetio bi da je i Džordž Buš stariji 1990. pokušavao da pritisne premijera Jichaka Šamira oko gradnje naselja. Izraelci ionako veruju da će on trajati samo jedan mandat.
To znači da bi Mershajmer-Valtova analiza mogla da preživi i ovaj redak trenutak konflikta Amerike i njenog najvećeg saveznika na Blisko istoku.
Nisam ubeđen. Prošle su godine tokom kojih su Amerikanci malo ili nimalo marili za probleme Bliskog istoka. Vreme kada su kongresmeni svoje mandate verifikovali strasnom podrškom Izraelu. Danas, kada je Amerika umešana u dva rata po muslimanskom svetu, to više nije slučaj.
Boško Jakšić
[objavljeno: 28/03/2010]
