Izvor: Politika, 05.Jan.2014, 13:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buđenje levice
Da li ekonomske nejednakosti – i političari koji ih stavljaju u svoje programe – dolaze u središte američke scene
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Dve ličnosti, jedna koja je dobila nacionalni publicitet i druga čiji je politički uspeh bio samo lokalnih dimenzija – od prvog dana ove godine su, posle zasluženih izbornih pobeda, na dužnostima.
Od njih se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne očekuje da tektonski promene tok američke politike, ali oni koji su ih izglasali nadaju se da će sadašnje tokove makar malo da koriguju.
U Njujorku, najvećem američkom gradu, zakletvu je položio novi gradonačelnik Bil de Blazio, demokrata koji je na novembarskim izborima naneo ponižavajući poraz republikanskom izazivaču Džoi Loti, sa odnosom glasova od 74:24.
Trijumf je utoliko veći, jer De Blazio, uprkos svojoj fizičkoj korpulenciji, na ovaj megdan nije izašao kao političar velikog formata: pre toga je biran samo za člana gradske vlade Njujorka.
Politički je, međutim, značajan zbog činjenice da je na mesto koje medijski i politički najvidljivije u Americi (gradonačelnik je pre njega 12 godina bio plutokrata Majkl Blumberg) izabrana ličnost koja nije skrivala svoja levičarska (mediji su ih opisivali kao „populistička”) uverenja: u mladosti je bio simpatizer nikaragvanskih sandinista, a u kampanji je kao glavnu temu imao Dikensonovu „Bajku o dva grada”, koja je po njemu i metafora današnjeg Njujorka – metropole u kojoj istovremeno žive i najbogatiji i najsiromašniji Amerikanci.
Da ne zaboravimo i na drugi levičarski podvig: u Sijetlu, najvećem urbanom centru na severozapadu SAD (država Vašington) od 650.000 stanovnika, mesto u devetočlanoj gradskoj vladi na izborima je stekla i Kšama Savant, imigrantkinja iz Indije, koja se u kampanji bez imalo zazora zalagala za socijalizam, kao jedini put ka „pravoj demokratiji” i najavila da će se boriti da se minimalne zakonske nadnice skoro udvostruče.
Ako ovome dodamo da je u svom poslednjem prošlogodišnjem govoru predsednik Barak Obama govorio o ekonomskim nejednakostima kao glavnom problemu zemlje, procene političkih analitičara da bi jedini izazivač Hilari Klinton za predsedničku nominaciju Demokratske partije mogla da bude senatorka Elizabet Voren kojoj je ovo glavni element političkog programa, da na čelo Feda, američke centralne banke, uskoro dolazi Dženet Jelin, ekonomistkinja liberalnih (ovde sinonim za levičarska) shvatanja, nameće se pitanje: da li je reč o buđenju američke levice?
Kada je pre pet godina Obama napravio istorijski podvig pobedom nad predsedničkim izborima zagovarajući velike promene u načinu vođenja politike u Vašingtonu, već od prvog dana u Beloj kući suočio se sa snažnim otporima svojim reformskim potezima, a konačni rezultat je da u drugu godinu drugog mandata ulazi sa skromnim rezultatima i razočaranim sledbenicima.
Većina onih koji su u njega verovali smatra da ih je izneverio praveći velike ustupke opoziciji, konzervativnim republikancima u Kongresu. Da je, ukratko, odustao od toga da bude levičar, onaj koji je za promene društva.
Ton američke politike umesto njega određivala je agresivna i kompromisima nesklona desnica kojom je kormilarilo njeno ultrakonzervativno krilo oličeno u pokretu „Čajanka”. Na „levoj” strani, među demokratama, takve organizacije nije bilo, ako se izuzme jednogodišnje delovanje pokreta „Okupiraj Volstrit” sa takođe radikalnom parolom o „jedan odsto” najbogatijih Amerikanaca koji su uzurpirali i svojim interesima podredili ceo politički sistem.
Demokratska partija nije „usvojila” razbarušene okupatore Volstrita kao što je Republikanska „Čajanku”. Rastuće ekonomske i društvene nejednakosti američke demokrate nisu stavljale u vrh svojih prioriteta strahujući pre svega da će biti proglašeni „socijalistima”, što je etiketa koja je proteklih godina na svim konzervativnim skupovima pripisivana upravo Obami.
Ukazivanje na rastući jaz između jedan odsto najbogatijih i ostatka Amerike prepušteno je sindikalnim vođama, publicistima i nekim ekonomistima, među kojima su najistaknutiji nobelovci Džordž Stiglic i Pol Krugman, koji su dokazivali da je to veoma loše ne samo za američku ekonomiju, nego da je podrivanje srednje klase pogubno i za američki položaj i uticaj u svetu.
Da je politički sistem stalno štimovan u korist najbogatijih još od osamdesetih, kada je predsednik današnja ikona konzervativaca Ronald Regan, vidi se i golim okom. U prošlogodišnjem snimku američkih milijardera koji redovno sačinjava magazin „Forbs”, konstatovano je da su 400 najbogatijih Amerikanaca koji su ukupno „teški” 2,02 biliona (hiljada milijardi) dolara – za godinu dana postali bogatiji za 19 odsto.
U istom periodu, prosečan prihod američkog domaćinstva srednje klase, dakle onog koje živi od jedne ili dve plate, ostao je ispod nivoa na kojem je bio pre „Velike recesije”, globalne ekonomske krize koja je počela u decembru 2007, a (u Americi) završena u junu 2009. Danas je taj prohod 52.100 dolara – za oko šest odsto manji nego pre krize.
To ne znači da američke kompanije nemaju para da adekvatno plate one koji rade za njih. Naprotiv, na početku recesije, ukupni korporativni profiti po odbitku poreza bili su oko 1,3 biliona godišnje, dok su danas na nivou od 1,8 biliona.
Para se ima, ali su nejednako raspoređene. Plate menadžerske klase (i njihovi godišnji bonusi) izmiču svim nastojanjima da budu obuzdane: danas se smatra sasvim normalnim da menadžer prima hiljadu puta više od prosečnog radnika.
Amerikanci su doduše oduvek prihvatali da su nejednakosti nešto podrazumevajuće: da vredniji sposobniji treba da imaju više i da su oni koji uspevaju uzor za druge da više rade i više rizikuju. To je bila suština „američkog sna”: da na jednom nivou svi imaju podjednake šanse, a da na drugom svaka sledeća generacija živi bolje od one prethodne.
Taj poredak, koji je potvrđen posle Drugog svetskog rata, već tri decenije se sistematski demontira. Levica dosad nije imala praktičan odgovor na ideologiju desnice da je jedini lek za ovaj problem isti onaj koji je do njega doveo: slobodno tržište.
„Slobodno tržište međutim ne garantuje društvene rezultate, nego samo ekonomske”, podseća u svojoj analizi osnivač i direktor analitičke agencije „Stratfor” Džordž Fridman, čija je inače glavna teza da levica ne može da bude ravnodušna prema istorijskim posledicama ekstremne preraspodele bogatstva, dok desnica isto tako ne može da samo posmatra podrivanje srednje klase i žmuri pred činjenicom da polovina stanovnika zemlje ne može da sebi priušti proizvode i usluge koje nude američke kompanije.
„Sistem je namešten da služi interesima moćnih, a protiv porodica koje rade”, stav je Elizabet Voren, koja objašnjava da ona i njeni istomišljenici nisu „protivnici kapitalizma”, već da je njihov cilj da sistem reformišu tako da se njegove blagodeti raspodele ravnomernije i da u krajnjem ishodu tržište funkcioniše bolje.
Ako su pomenuti uspesi političara leve orijentacije znak buđenja levice, da li to znači i da će sasvim da se probudi? Bil de Blazio nije, kako je najavljivano, u inauguracionom govoru, ublažio svoju „populizam” ostao je pri nameri da više oporezuje bogate da bi finansirao obdaništa za apsolutno siromašne.
„Izbor De Blazija Njujork će pretvoriti u pomno praćenu laboratoriju populističkih teorija vladanja koje nikad nisu dobile ovako široku podršku”, konstatovao je ovim povodom „Njujork tajms”.
Sasvim suprotnu poruku uputio je kolumnista informativnog portala „Dejli bist”, podsetivši novog gradonačelnika da mu je glavni posao – da čisti ulice Njujorka, to jest da upravlja kompleksnom infrastrukturom urbanog života, jer za poresku preraspodelu nema ovlašćenja.
Zakletvu je inače položio pred bivšim predsednikom Bil Klintonom, a tom činu prisustvovala je i (zasad samo u najavama) predsednička kandidatkinja za trku 2016, Hilari Klinton. Ovaj politički i životni par nije inače levičarski – Bil Klinton je bio taj koji je pokrenuo deregulaciju Volstrita – ali je očigledno procenio da bi mu malo levičarskog imidža neće škoditi.
Milan Mišić
objavljeno: 05/01/2014
