Izvor: Politika, 26.Maj.2012, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Asfaltirani raj
Najautomobilskije društvo na planeti ima i najviše prostora za njihovo „privremeno ostavljanje” – po tri parking mesta na svaki auto
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Jedan od veoma upečatljivih prizora iz američkih gradova, a naročito predgrađa, jesu – parkinzi.
U urbanom jezgru Vašingtona se doduše ne vide: automobili su sakriveni u podzemnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << garažama, ili parkirani uz trotoare (nikad na njima), uglavnom sa parkingmetrima. Ali kad se pođe u kupovinu, onda susret sa svakom samoposlugom ili velikim tržnim centrom, počinje na njihovom prostranom parkingu.
Američka ljubav prema automobilima traje već više od sto godina i ovo je bez sumnje najautomobilskije društvo na svetu. U pogonu je oko 254 miliona kola (na 310 miliona stanovnika), a zemlja je premrežena sa 260.000 kilometara puteva. Poređenja radi, obim Zemlje oko ekvatora je 40.075 kilometara.
Kad se ta flota pokrene iz svojih garaža ili mesta ispred kuća, mora negde i da se zaustavi i (privremeno) ostavi, za šta svugde u svetu postoji univerzalna reč: parkiranje.
To je takođe i univerzalni problem, ali nigde se u njegovom rešavanju nije odmaklo toliko daleko kao ovde.
Studija koju je 2010. sproveo Kalifornija univerzitet iz Berklija, zaključila je da u zemlji postoje bar po tri parking mesta za svaki registrovani auto, dok se urbani planeri pridržavaju pravila da ih je u stvari osam, što bi onda značilo da Amerika ima čak dve milijarde parking mesta, koja, kad se saberu, zauzimaju površinu države Masačusets – što je otprilike upola manje od geografske površine Srbije.
I bez mnogo nauke ovde se golim okom vidi da parkinzi zauzimaju ogromne površine, a u nekim gradovima kao što je Los Anđeles, čak trećinu celokupnog urbanog prostora.
Danju je popunjen, jer su 95 odsto svog operativnog veka automobili parkirani, dok su noću to sablasno pusti predeli, koji se opisuju i kao „urbane prerije”.
Kad je o metaforama reč, najupečatljivija je ona iz muzičkog hita „Veliki žuti taksi” kantautorke Džoni Mičel, nastalog sedamdesetih, čiji početni stihovi glase: „Asfaltirali su raj i napravili parking”.
Parking jeste otimanje prirode, polja i šuma, ali se u „motorizaciji” Amerike u jednom momentu stiglo dotle da su rušena i stara gradska jezgra (naročito u malim, starijim gradovima) da bi se oslobodio prostor za parkinge. To je onda dovelo do takozvanog Pensakola parking sindroma (nazvanog tako po jednoj svojoj žrtvi, gradu od 50.000 stanovnika na Floridi).
Sindrom se ogleda u tome da se prvo širi parking prostor u središtima gradova da bi bili posećeniji, što za rezultat ima da centri postaju toliko bezlični da ih onda retko ko posećuje. Ostaju samo uglavnom pusta parkirališta.
Kako god, u okolnostima kada se 70 odsto Amerikanaca na posao vozi sopstvenim automobilom, i kada gotovo svi u kupovine odlaze takođe u autu, parkinzi su ovde najposećenija mesta pod vedrim nebom.
Eran Ben-Džozef, profesor urbanog planiranja na čuvenom Masačusets institutu za tehnologiju, u nedavnoj kolumni u „Njujork tajmsu” konstatuje da su parkinzi i mesta na kojima se Amerikanci najčešće sreću jedni s drugima i to svakodnevno, ne samo kad odlaze na posao i kupuju, nego i kad šetaju, jer koegzistencija između pešaka i automobila postoji samo tamo.
Po njemu, parkinzima se, s obzirom na površine koje zauzimaju u urbanom ambijentu, kao i sa društvenog aspekta ipak ne poklanja dovoljno pažnje, ni od strane urbanista ni sociologa. On se zalaže da upotreba tolikog prostora bude svestranija i predlaže da budu mnogo zeleniji.
Ta svestranost se vežba jednom godišnje, na „Dan parkinga”, kada se parkirališta pretvaraju u jednodnevna igrališta i izletišta, pijace i koriste za sve druge svrhe – osim za parkiranje.
Parkinzi su ovde po pravilu samo velike asfaltirane površine, retko sa ponekim stablom, jer to komplikuje održavanje: drveće treba potkresivati, u jesen odstranjivati lišće, a sem toga smanjuje raspoloživi prostor.
Širenju „asfaltiranih rajeva” doprinosi jednostavna logika: bez prostranog parkinga nema dobrog biznisa za bilo koga ko radi sa klijentima ili mušterijama. Parking mora da ima svaki šoping centar i svaka poslovna ili administrativna zgrada.
Bez obzira na to da li je takav parking veliki ili mali, na svakom je striktno upozorenje da je samo za one koji ovde kupuju ili posluju, uz pretnju da će prekršiocima auto biti odnet o njihovom trošku. To znači da svoj auto tamo ostavljate samo dok ste u blizini – ako sa parkinga odšetate, onda ste već u prekršaju.
Ulično parkiranje je u Americi problematično kao i svugde i takođe po principu „ko pre devojci”. Ali ne može se dugo ostati sa devojkom: u Vašingtonu i okolini je pravilo da se na jednom mestu automobil može ostaviti najviše dva sata.
U parking-satove se još ubacuju „kvoteri” (novčići od 25 centi), mada se ti stari parkometri postepeno zamenjuju modernijim, koji primaju i kreditne kartice, ili se postavljaju naplatne konzole koje odštampaju priznanicu sa krupnim brojkama ispisanim vremenom kada treba da odete, koja se ostavlja na vidnom mestu u autu.
Od prošle godine je uvedena i mogućnost plaćanja mobilnim telefonom, ali po sistemu koji ni približno nije tako jednostavan i praktičan kao u Beogradu.
Počelo je eksperimentisanje sa „pametnim” parkometrima koji su tako programirani da u špicevima podižu cenu za sat parkiranja (normalna je dva dolara), a kad gužva prođe, snižavaju je.
Besplatno parkiranje je retko, ali je svugde jasno obeleženo gde se to može, a gde ne – ne postoji pravilo tako omiljeno našim čuvarima parking reda: da je tamo gde nije izričito dozvoljeno, parkiranje podrazumevajuće zabranjeno. To ovde jedino određuje saobraćajni znak.
U naseljima, pa čak i onim prigradskim, svi koji tu stanuju imaju na svojim automobilima nalepnice koje to dokazuju. Ostali, tamo gde je znakom to dozvoljeno, svoj auto mogu da ostave samo na dva sata, što je dobro za domaćine, ali loše za one koji su im došli u goste.
Milan Mišić
objavljeno: 27.05.2012
