Izvor: Politika, 02.Jan.2015, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerikancima tompusi, a Kubancima Mek
U Havani se pitaju da li će im stići lanac jeftine brze hrane, a cena cigara odleteti u nebo
Rezervišite put u Kubu pre nego što u Havanu stigne „Mekdonalds”, savetuje jedna kanadska turistička agencija svojim klijentima, a to je prijemčiv moto i za milione drugih turista koji bi da putuju negde drugde, gde nema onog čega svuda ima – američkog lanca brze hrane.
Jedva da su prošle dve nedelje otkad su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vašington i Havana obelodanili da se mire, a već se Kubi preti novim napadom na samobitnost – stiže „Mekdonalds” globalizacija posle više od pola veka izolacije. Ko to oplakuje neka kupi kartu za Severnu Koreju, poručuje jedan od komentatora na američkom široko čitanom portalu „Dejli bist”. Tamo neće biti „Meka” još dugo, bar dok se u Pjongjangu smenjuju na vlasti dragi i veliki vođa.
U Americi se baš sve može kupiti osim kubanskih cigara. A takođe nigde u SAD ne možeš da kupiš nekretninu koja u radijusu od pola sata neće imati prepoznatljiv znak „Meka”.
Kubanske cigare! Na dan kada je predsednik Barak Obama objavio pomirenje sa Kubom, pod nos mu je na prazničnom prijemu podmetnuta jedna najfinija kubanska cigara.
„Jako fino miriše”, rekao je predsednik, ali je nije zapalio. Prvo, zato što nema šanse da se u Americi u bilo kojoj prostoriji bilo koji duvan dimi. Drugo, zato što se zakleo svojoj Mišel još 2009. da prestaje da puši i od tada se od tog „poroka izlečio 95 odsto”. Ponekad sklizne u provaliju, ali se potom brzo uspentra uz litice svoje pušačke podsvesti, i izađe na pravi put. Ako je pravi predsednik, on će pre svega odoleti baš tom najzabranjenijem voću, embargu na kvadrat – em cigari, em kubanskoj.
Eto kako su se vremena promenila za više od pola veka otkad je Amerika izolovala omiljeno karipsko ostrvo.
Džeki Kenedi nije mogla svom mužu ništa da zabrani. Na dan kada je pooštrio sankcije Kubi (2. februar 1962), Džona Kenedija je uhvatila potrošačka groznica. Svom savetniku za medije dao je pola dana slobodno sa zadatkom da mu kupi kako zna i ume najmanje hiljadu kubanskih cigara. Ovaj se rastrčao po Vašingtonu i okolini (Merilendu i Virdžiniji) i u Belu kuću se vratio sa 1.200 komada. Tek tada je stavljen embargo na kubansku robu.
Od tada se u Americi promenilo 10 predsednika, a u Havani praktično samo dva sa istim prezimenom – Fidel i Raul Kastro. Fidel je prestao da se viđa sa cigarom u ustima još osamdesetih, iz zdravstvenih razloga. Kenedi je imao zalihe do kraja svog života, 22. novembra 1963, kada je u Dalasu izvršen atentat na njega. Obama, pak, ako ponovo propuši, napustiće ga draga Mišel.
U maloj Havani, u Majamiju, epicentru kubanskih Amerikanaca, vlada uzbuđenje. Ljuti protivnici Kastrovog režima negoduju zbog pomirenja i prete demokratama da neće glasati na sledećim američkim izborima za njih. Zbog toga će republikanci još više otezati u Kongresu, svaki korak ka budućem olakšavanju embarga.
A do tada, kao i do sada, preostali obožavatelji dima u Americi moraće da se zadovolje cigarama iz Nikaragve ili Dominikanske Republike. Za proizvode iz ovih zemalja svi imaju reči hvale, ali degustatori tvrde da se nikaragvanske ni dominikanske cigare ipak ne mogu porediti sa kubanskim. Kao što Italija i Kalifornija imaju odlično vino, ali nijedno nije ni blizu francuskog, tako su kubanske cigare nenadmašne.
Doduše, Amerikanci koji odsad budu putovali na Kubu, sa overenom dozvolom američke administracije, moći će da u Ameriku legalno unesu tompuse u vrednosti od sto dolara. Mediji su preplavljeni računicom: koliko će cigara ući u Ameriku sa Kube. Cena jednog jeftinijeg tompusa za strance je deset dolara. Ali one mogu biti višestruko skuplji.
Za one koji se preko Kanade ili Meksika švercuju na kubansko more zabrana je još na snazi. Ukoliko ih revnosni američki carinici uhvate u prekršaju, kazna je drakonska kao i dosad –najmanje 50.000 dolara i zatvor do deset godina. Tako je to u demokratiji, pravila moraju da se poštuju, makar bila i besmislena.
Nije sve u cigarama, ali u „Kastrovoj diktaturi” svaki radnik puši neki kubanski duvan – ima ga za svačiji džep, iako su kubanski džepovi veoma plitki.
Nije zato na odmet ukazati na komentar jednog našeg čitaoca povodom teksta u „Politici” o skorom skidanju američkog poluvekovnog embarga prema Kubi: „Kubanci, nek vam je sa srećom! Pamtite ovo vreme da pričate unucima kako ste sa mnogo manje bili srećniji. Kako ste nekad imali besplatno zdravstvo, školovanje, posao, poznavali komšije... Start linija je povučena, prvo dolaze NVO, pa banke, osiguravajuća društva, kojekakve crkve, konačno demokratija.”
Ovaj naš čitalac baš je „cepidlaka” kada insistira na besplatnom školovanju, zdravstvu, poslu... Nek nam je svima sa srećom.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 02.01.2015.
