Izvor: Politika, 22.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Američko poklonjenje Kenediju
Obeležavanje pola veka od atentata na jednog od najharizmatičnijih predsednika SAD potvrdilo je njegov status istorijske metafore
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Polaganjem venca na grobnicu na kojoj gori večni plamen i poklonjenjem svom slavnom prethodniku, 44. i 42. predsednik SAD, Barak Obama i Bil Klinton, formalno su okončali dugo obeležavanje 50-godišnjice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << atentata na Džona Kenedija. Više od mesec dana komemoracija, desetine novih knjiga, hiljade novinskih tekstova i specijalne televizijske emisije pokazali su da fascinacija Amerikanaca ovom ličnošću nije uminula – i da on postaje sve snažnija istorijska metafora.
Još jednom je ožaljen jedan inspirativni lider, mada je ovoga puta više nego pre bio uočljiv kontrast između emocija i realnosti: dok istoričari sve više učinak njegovog kratkog (dve godine i 10 meseci) predsednikovanja svode u adekvatan okvir („Bio je dobar, ali ne i veliki predsednik”), nacionalna fascinacija Kenedijem raste.
Da li zbog toga što je otišao na vrhuncu snage (bio je najmlađi predsednik u istoriji SAD, prvi rođen u 20. veku), da li zato što je bio dotle najzgodniji i najšarmantniji, zbog njegovog „aristokratskog” porekla (izdanak moćnog klana) ili činjenice da je brutalno ubijen, tek Kenedi je u minulih pola veka postao simbol nacionalnog samopouzdanja i velikih potencijala Amerike, 15 godina posle Drugog svetskog rata, kada se činilo da zemlji treba samo neko ko će njenu energiju da pravilno usmeri.
Neće se, naravno, nikada saznati da li bi američka i svetska istorija imala bitno drugačiji tok da nije bilo fatalnih hitaca koje je ispalio „marksistički simpatizer” Li Harvi Osvald (ako se prihvati zvanična verzija atentata), ali i ovim povodom su bila neizbežna podsećanja da je ono što je usledilo bilo u velikom neskladu sa obećanjima koje je doneo Kenedijev ulazak u Belu kuću, posle oštre predsedničke kampanje i njegove veoma tesne pobede nad republikanskim rivalom Ričardom Niksonom.
Šezdesete godine prošlog veka u Americi su bile vreme atentatora (ubijeni su i veliki borac za ljudska prava Martin Luter King i Robert Kenedi, Džonov rođeni brat), zemlja se zaglavila u besmislenom ratu u Vijetnamu... To je i vreme velikih rasnih pobuna u Detroitu, Los Anđelesu i još nekim gradovima i vreme u kojem narasta snažan antiratni pokret.
Ni poluvekovna komemoracija, kao ni sve prethodne nisu donele odgovor na pitanje zašto je Džon Kenedi ubijen, dodavši međutim nove tomove u već veoma veliki korpus literature koja se bavi svim aspektima atentata, a u kome tek poneka knjiga potvrđuje zvaničnu verziju predsedničke (Vorenove) komisije da je pucao samo Li Harvi Osvald i da nije imao pomagače, dok 99 odsto ostalih iznosi razne, manje ili više uverljive teorije zavere.
Kako god bilo, atentat izvršen 22. novembra 1963. bio je velika američka trauma, podjednako teška kao i ona od 7. decembra 1941. (napad Japanaca na Perl Harbor), ili 11. septembra 2001. (stravična teroristička diverzija Al kaide u Njujorku i Vašingtonu). U sva tri slučaja Amerika je uzdrmana u svojim temeljima, ali i uvek uspela da se pribere.
Kenedi je i lepa i ružna uspomena, a onih koji se sećaju gde su bili kad je ubijen sve je manje. Amerikanci iz posleratne „bejbi bum” generacije 1963. bili su suviše mladi da bi razumeli šta se u stvari dogodilo, a za one rođene posle to je samo zanimljiva lekcija iz udžbenika.
Milan Mišić
objavljeno: 22.11.2013.
Pogledaj vesti o: Barak Obama
