Izvor: Politika, 11.Avg.2013, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amazonac u Vašington postu
Čovek koji je velike sume novca potrošio na projekte poput vađenja iz dubine mora motora korišćenih u jednoj misiji „Apola” ili ulaganja 42 miliona dolara u gigantski sat smešten unutar planine koji nepogrešivo treba da otkucava narednih 10.000 godina, kupio je „Vašington post”.
Džef Bezos – zaljubljenik u kompjutere, nekada najmlađi potpredsednik jedne investicione firme na Volstritu koju je 1994. napustio da bi kao pionir sajber trgovine osnovao Amazon, virtuelnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biblioteku digitalnih knjiga koja će postati jedna od najbajkovitijih priča interneta – nesumnjivo je neko ko smelo ulazi u nove poslove, ne obazirući se na prošlost.
Ali, to bi bio tek deo objašnjenja zašto je Bezos, koji po Forbsovom računovodstvu ima 22 milijarde dolara, odvadio nešto više od procenta svog bogatstva (250 miliona dolara) i kupio najugledniji prestonički list Amerike, novine međunarodnog značaja – i neizvesne budućnosti?
Prva velika kupovina uticajnog lista u poslednjoj deceniji protresla je ne samo američko već i celokupno novinarstvo uz pitanje da li je to poslednja potvrda njegovog neizbežnog pada. To što je Aksel Špringer prodao svoje štampane medije za 920 miliona evra kako bi se orijentisao na internetska izdanja, samo potvrđuje veliku medijsku tranziciju.
Ali, zašto bi onda veliku a posrnulu američku instituciju kupio pripadnik elite Silicijumske doline čije se munjevito penjanje u stratosferu bogatstva poklopilo sa implozijom galaksije uticajnih brendova poput „Posta”, nastalih mnogo pre ere mikroprocesora?
Imajući u vidu dugu istoriju bogatih ljudi koji su kupovali novine jer su želeli neobičnu igračku, govorilo se da je amazonac u ekspediciju osvajanja medija ušao bez stvarnih planova za novine.
Tvrde da kupovina uopšte i nije bila Bozosova ideja. Inicirao je Don Grejem, unuk Judžina Majera koji je „Post” kupio 1933. i spasao ga od bankrota, sin slavne Ketrin Grejem, žene koja je decenijama nadgledala uspon ka vrhu svetskog novinarstva.
Ali, list je suviše dugo pokušavao da živi na slavi afere iz 1972. koja je srušila Ričarda Niksona. „Post” je, u nedostatku orijentacije, propuštao šansu da se nametne kao nacionalni dnevnik, prepuštajući vremenom tu poziciji velikom rivalu, „Njujork tajmsu”.
Bezos bi da zajedničkom strategijom sa Amazonom promeni i „Post” i izdavaštvo. Ideje su razne. Mogao bi da svaku isporuku Amazonove knjige proprati besplatnim primerkom „Posta” od tog dana.
Čak i neprofitni „Post” doprinosio bi širenju regiona amazonije.
Amazon je, tvrde njegovi kritičari, firma antidruštvenog mentaliteta koja razara socijalne veze, ali Bezos i te kako dobro zna vrednost privatnih informacija o svakoj Amazonovoj mušteriji. Zato ih svakodnevno „hrani” moćnim i sugestivnim mejlovima, preporučujući im knjige koje će ih zanimati.
Tako bi mogao da pokuša i s „Postom”. Komercijalizovana privatnost postala bi cena održavanja štampanog novinarstva.
Vest da digitalni mediji ulaze u svet stare štampe, da Silicijumska dolina preuzima ikone istočne obale, prvo je izazvala šok, potom različite komentare. Učinilo se da je prodaja „Posta” u nedelji u kojoj je „Njujork tajms” prodao ugledni „Boston gloub” vlasniku fudbalskog tima definitivno polomila katance na vratima koja su čuvala listove slavne prošlosti, mada nestabilne sadašnjosti.
Sociološki posmatrano, ovo je svojevrsna opomena preduzetničke zapadne obale uspavanoj eliti na istoku. Bezos preuzima ulogu koju su u vašingtonskom društvu imale moćne porodice poput Grejemovih.
On je davno naučio kako da ljudima proda ono što žele, kako da šarmira berze. Oni koji su za to vreme vodili „Post” nisu uspevali da pronađu formulu profita. Zato je red došao na čoveka koji ispunjava sve uslove za novog vlasnika: bogat je i politički angažovan.
Šta god da se u ovim vremenima opšte tranzicije krije iza ovog braka starih medija i novog novca, jedno je sigurno: nema nagoveštaja da Bezos na kupovinu gleda kao na projekat sopstvene taštine.
Možda su u pravu oni koji u svemu vide više socijalni čin, kulturološko svedočanstvo, nego poslovni potez.
„Post” je sedam uzastopnih godina na finansijskoj nizbrdici: operativni profit je 2005. iznosio 125 miliona dolara da bi prošle godine bio zabeležen gubitak od blizu 54 miliona.
Trendove bi bilo moguće okrenuti, ali Bezos svakako dobro zna koliko je neizvesna budućnost štampanih medija. Čak i da uspe, dobit bi za njega bila zanemarujuća, pa ulazak Velikog digitalca u oldtajmersku medijsku organizaciju i dalje krije misteriju.
Možda je, svestan da novine nisu industrija koja su nekad bile, ako su više uopšte industrija, Bezos procenio da „Post” postaje ugroženo kulturno dobro. Treba mu zaštita. Donacija za budućnosti novinarstva, imajući u vidu da je do „Posta” došao za iznenađujuće malu sumu.
Velike fondacije poput Fordove ili Gejtsove počele su direktno da subvencionišu novinarstvo. Ne zato što oplakuju njegovu sudbinu, već zato što veruju da je ono korisno za društvo.
Tako bi se čitava merkantilna konstrukcija pomalo svela na Bezosov filantropski čin, kako u „Gardijanu” nagoveštava Roj Grinslejd, bivši urednik a sada profesor novinarstva u Londonu. „Postoji još jedan aspekt koji ne treba prenebregnuti u našim spekulacijama o Bezosovim motivima: javno dobro.”
To objašnjenje mi se sviđa jer podrazumeva da je onlajn novinarstvo ipak inferiorno u poređenju sa uredničkim iskustvima i novinarskim prestižom starih, štampanih medija.
No, Bezos ne liči na filantropa niti je ikada do sada bio testiran na terenu na koji je kročio. Koliko će mu se dopasti iracionalni svet vlasnika novina u kome mediji prate svaki uloženi dolar pažljivije nego u bilo kom drugom domenu.
Kako će gledati na to da „Post” nastavi da kopa po priči o Amazonovom ugovoru od 600 miliona dolara o pružanju maglovitih usluga CIA? Može li da se uklopi u novinarski milje u kome je najveća mera uspeha da proziva, iritira i uklanja zvaničnike vlasti, gramzive bankare ili surove poslodavce?
Pitanje je univerzalno. Odgovor takođe: uglavnom ne. Vlasnici novina su ih kupili da bi ostvarivali sopstveni interes.
Bezos tvrdi da mu to nije ambicija. On se kao pasionirani istraživač prihvatio posla da, menjajući medijski biznis, promeni i novinarstvo kao struku, spreman da plati kvalitet analiza i komentara jer se kvalitet gubi u mnoštvu sve površnijih medija.
Kao neko ko je u „Postu”, istina davno, proveo gotovo godinu dana kao stipendista, išao na večere s Ketrin Grejem, a legendarni glavni urednik Ben Bredli, isti onaj iz vremena „Votergejta”, me vodio na ručak, pažljivo ću pratiti Bezosov „Post” i transformaciju ovog lista čiju će redakciju on voditi kroz evolutivni proces, dalje od tradicionalnog štampanog izdanja.
Zato je sasvim moguće da će se sve završiti tako što će Bezos „Post” gurnuti u digitalnu budućnost i onda se zadovoljan – povući.
Boško Jakšić
objavljeno: 11/08/2013
Pogledaj vesti o: Vašington
.jpg)
