Izvor: Vostok.rs, 28.Nov.2016, 11:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je Rusija oštro reagovala na Plenkovićeve izjave?
Za vreme posete Kijevu 21. novembra, hrvatski premijer Plenković je održao predavanje u jednom ukrajinskom univerzitetu na temu „Europsko i euroatlantsko iskustvo Hrvatske – primjer za Ukrajinu?“. Na predavanju je Plenković izjavio kako je Hrvatska spremna da pomogne Ukrajini oko „mirne reintegracije njenih okupiranih teritorija“, tj. Donbasa i Krima: „Mirna reintegracija hrvatskog Podunavlja je dugoročno najbolji model za vraćanje Donjecka i Luganska, a jednom i Krima, u sastav Ukrajine“.
Izjave hrvatskog premijera izazvale su prilično oštru reakciju ruskog Ministarstva spoljnih poslova, koje je u utorak 22. novembra objavilo na svom sajtu saopštenje gde poziva hrvatskog premijera da pusti Kijev „da radi posao koji bi on ionako trebalo bolje da radi“, tj. da ispunjava „sporazum iz Minska“, koji nema alternativu kada je reč o rešavanju krize, te da zadrži za sebe „mirovne“ inicijative za rešavanje konflikata po hrvatskom scenariju i „apsurdne“ pretenzije na ruski Krim, a da umesto toga svoju aktivnost usmeri na rešavanje „hroničnih unutrašnjih problema vezanih za prava Srba i drugih nacionalnih manjina u Hrvatskoj“.
U sredu 23. novembra Plenković je izrazio „čuđenje“ povodom saopštenja ruskog Ministarstva spoljnih poslova, i dodatno „dolio ulja na vatru“, rekavši: To je „niža razina, a ja se bavim ozbiljnom i odgovornom vanjskom politikom. Imam principijelne stavove iza kojih čvrsto stoji cijela vlada“, istakavši pri tome da je on u Kijevu slao „poruku mira“. Porazgovarali smo sa ruskim ekspertima o tome kako sve ovo izgleda iz ruskog ugla, zašto je Ministarstvo spoljnih poslova RF na Plenkovićeve izjave reagovalo upravo tako, i zašto je došlo do prilično neočekivanog zaoštravanja rusko-hrvatskih odnosa.
„Plenković nije u potpunosti sagledao situaciju“
Jedan od vodećih ruskih stručnjaka za ovaj region, dr Nikita Bondarev iz Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI), smatra da gospodin Plenković jednostavno nije do kraja proučio celu ovu situaciju, jer u njegovoj izjavi ima kontradiktornosti:
„Sa jedne strane on pominje nekakve sporazume kao jedini put za izlazak iz krizne situacije u Ukrajini, a sa druge govori kako je Hrvatska spremna da podeli sa Ukrajinom svoj način rešavanja sličnih situacija, uključujući i nasilno oduzete teritorije. Ja tu vidim da čovek jednostavno ne razume šta je to sporazum iz Minska (u suštini je to preuređenje ukrajinske države po federativnim/konfederativnim principima sa širokom autonomijom republika Donbasa). Hrvatsko iskustvo u Slavoniji je iskustvo koje se apsolutno kosi sa duhom i slovom onoga o čemu lideri Rusije i Ukrajine zajedno sa međunarodnim učesnicima pokušavaju da se dogovore u Minsku i Normandiji, a to je upravo odgovor na nasilje još većim nasiljem. Ako Plenković može, čak i na nivou nekih svojih ličnih rezonovanja, da način na koji je pitanje Srba rešavano u Slavoniji dovodi u vezu sa sporazumom iz Minska, onda znači da hrvatski premijer jednostavno nešto ne razume. Možda on nije u toku i ne zna kakav dogovor su u Minsku postigli lideri „normandijske četvorke“? U svakom slučaju hrvatsko iskustvo rešavanja nacionalnog pitanja nije nešto što se može deliti sa drugima. Ne daj Bože da neko u Ukrajini pokuša da ponovi to iskustvo“.
U slučaju pokušaja realizacije „hrvatskog scenarija“ ukrajinska armija bi bila u „krvi do kolena“
Sa Bondarevom se slaže i Denis Denisov, poznati donjecki ekspert, rukovodilac ukrajinske filijale Instituta za proučavanje zemalja Zajednice nezavisnih država. On je rekao da izjave hrvatskog premijera „izazivaju zabrinutost“, jer podstiču ionako neuračunljive ukrajinske političare na primenu sile, i mogu se obiti o glavu samoj Ukrajini: „U ovom trenutku se može konstatovati da ukoliko ukrajinska strana pokuša da realizuje sličan scenario u Donbasu – moraće da dočeka tenkove DNR i LNR negde blizu Kijeva“. Teško je reći u kojoj meri je to zaista ostvarljivo, ali je sasvim neočekivano sličnu izjavu nedavno dao i lider ukrajinskog ultradesničarskog puka „Azov“ Andrej Biljecki, koji se od 2014. godine usrdno borio protiv „ruske agresije“ u Ukrajini: „Nema nikakvog smisla govoriti da li ona može preći u aktivnu fazu ili ne, jer Ukrajinska strana u ovoj situaciji igra ulogu pasivnog objekta, a Rusija je aktivni subjekat.
Ako Rusija poželi, ona će sve promeniti u jednoj sekundi, a ako ne poželi – neće promeniti. Jedino o čemu se zaista može govoriti je to da ovakva situacija izuzetno demoralizuje vojsku. Moralno stanje je na niskom nivou. Priče o tome da će vojnici po ugovoru kompletirati redove ukrajinske armije mogu se ostaviti samo za parade. Na frontu postoji norma. Zna se koju zonu kontroliše bataljon, koju četa, itd. Dakle, po svim ukrajinskim normama sada ukrajinska vojska ima toliko ljudstva da obezbeđuje 40-60% linije fronta. Postoje ogromne „rupe“, nemamo ljudi, a one koje imamo nisu motivisani. Ako Rusija, ne daj Bože, odluči da ponovo krene u vruću fazu, kao u leto 2014. godine, kao u vreme Debaljceva, ponovo će biti krvi do kolena. Kao u zimu 2014. godine, kada su nam pričali priče o promenama u armiji, o tome kako smo mi ojačali i očvrsnuli, a zatim se dogodilo Debaljcevo i mi smo shvatili da opet ne vredimo ništa“.
„Mi očekujemo da se Hrvatska pridržava sporazuma iz Minska koji podržava UN“
Nikita Bondarev je u intervjuu za „Rusku reč“ takođe posavetovao da se obrati pažnja na to kako se Rusija ponaša u zapadnobalkanskom regionu: „Mi vidimo da i pored očigledne bliskosti Rusije sa Srbijom i Republikom Srpskom, i to na različitim nivoima, Rusija ipak u svim teritorijalnim pitanjima poštuje postojeće međunarodne sporazume. Kada je reč o Bosni, mi se pridržavamo stava o poštovanju Dejtonskog sporazuma, a kada je reč o Kosovu pozivamo sve da se pridržavaju rezolucije 1244. Drugim rečima, moglo bi se očekivati da bliskost sa Srbima nekoga u Rusiji na nivou rukovodstva nekako možda motiviše da dovede u pitanje svrsishodnost postojanja dejtonske Bosne (a Dejtonski sporazum je sasvim očigledno u velikoj meri već prevaziđen), ali Rusija se ipak pridržava postojećih međunarodnih sporazuma. Isto to očekuje i od svih svojih partnera. Prema tome, mi ne očekujemo od Hrvatske da ona predlaže svoje iskustvo rešavanja nacionalnog pitanja u Ukrajini, nego da se pridržava sporazuma iz Minska koje su podržale Ujedinjene nacije“.
Agresivna antiruska linija se kosi sa politikom suseda Hrvatske iz EU i NATO-a
Nikita Bondarev je skrenuo pažnju i na to da je demarš hrvatskog premijera čudan još iz jednog razloga. Naime, u regionu se primećuje sasvim drugačija tendencija: „Novoizabrani bugarski predsednik Radev je u predizbornoj kampanji izjavio da pitanje pripadnosti Krima, na primer, ne treba da rešavaju ni Moskva ni Kijev, nego samo narod Krima putem referenduma i nikako drugačije. To je normalna i zdrava pozicija. Hrvatskom rukovodstvu možemo samo poželeti da ne posmatra svet isključivo kroz prizmu svojih sopstvenih problema sa Srbima i hrvatsko-srpskih odnosa od pre 20 godina“. Drugim rečima, smatra ruski ekspert, Hrvatska može da se nađe u izolaciji među svojim susedima ako sprovodi nemotivisano agresivnu politiku prema Rusiji dok svi njeni susedi u regionu i partneri Evropske unije ili NATO-a – Slovenija, Italija, Mađarska, Austrija, Bugarska, Grčka, da ne govorimo o Turskoj – teže normalnom dijalogu sa Rusijom, a i predstojeći izbori u Nemačkoj i Francuskoj će vrlo verovatno dovesti na vlast u tim zemljama daleko pragmatičnije i prikladnije lidere. Treba se pomiriti sa tim da se Hrvatska nikada neće premestiti na geografskoj karti i postati bliža zapadnoj Ukrajini, Poljskoj i baltičkim zemljama, gde čak i Letonija i Estonija tokom proteklog meseca pokušavaju da smanje tenziju u odnosima sa Moskvom, istakao je politikolog.
U zaključku svoga komentara Bondarev je takođe naglasio da Plenković, po svemu sudeći, ne shvata ni to da je on u suštini pozvao na povredu teritorijalne celovitosti Ruske Federacije i odvajanje njenog neodvojivog dela, kako to shvata Moskva, tj. Republike Krim: „On još nije potpuno svestan da su Donjeck i Lugansk jedan slučaj, a Krim je sasvim drugi slučaj“.
„Poruka mira“ ima dve oštrice
Dr Georgij Engeljgart iz Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka svoj komentar je počeo rečima da Hrvatska greši mešajući se u problem na koji je Rusija veoma osetljiva:
„Predlozi sadržani u hrvatskim savetima vezanim za reintegraciju pobunjenog Donbasa i njegovo vraćanje pod okrilje Kijeva, i ’hrvatska varijanta’ koju aktivno razmatraju kijevski političari – sve to Moskva doživljava kao planove vojne eskalacije u regionu, kao sabotažu Minskog mirovnog procesa koji je značajan za Rusiju, i kao organizaciju velike humanitarne katastrofe sa progonom stotine hiljada izbeglica u Rusiju, gde se već sada nalazi preko miliona izbeglica iz Ukrajine. Jasno je da aktivno učešće Hrvatske u politici koja je toliko neprijateljski nastrojena prema Moskvi neće doprinetu procvatu bilateralnih odnosa“.
Ekspert se zapitao kako bi reagovala Hrvatska ako bi Rusija predložila liderima krajiških Srba i srpskim političarima u Beogradu da se okupe na Beogradskom univerzitetu i saslušaju predavanje ruskog premijera Dmitrija Medvedeva o pravilnom državnom ustrojstvu srpskih entiteta u Hrvatskog i Bosni i Hercegovini, ili o njihovoj budućoj reintegraciji u jedinstvenu srpsku državu? Teško da bi hrvatske vlasti takav gest Rusije doživele kao poruku mira, smatra politikolog. Osim toga, Rusija već ima iskustvo mirne reintegracije delova bivših sovjetskih republika sa Ruskom Federacijom, na primer Krima, koji je Rusija reintegrisala daleko mirnije nego Hrvatska regione koji su se svojevremeno odvajali od nje. Georgij Engeljgart ističe da hrvatski premijer ne bi trebalo da se čudi ruskoj oceni „iskustva mirne reintegracije“ još i zbog toga što se mnogi ne slažu da je ona bila uspešna, čak i ako se pogleda situacija posle primene sile: „Relativno nedavno su izbili neredi povodom ćirilice, što je pokazalo da postoje ozbiljni problemi sa koegzistencijom Srba i Hrvata, i to u istočnoj Slavoniji koja se ističe kao primer“, naglasio je ekspert.
Šta je sve to trebalo Plenkoviću?
Pored verzije koju je izneo Nikita Bondarev da hrvatski premijer jednostavno nije dobro sagledao situaciju, „Ruska reč“ je prikupila i drugačija mišljenja.
Na primer, rukovodilac ruske Agencije za strateške komunikacije Oleg Bondarenko, jedan od vodećih ruskih stručnjaka za Ukrajinu, smatra da ovde postoji i emocionalna komponenta, tj. spremnost da se zbog „usijane glave“ i „interne evroatlantske solidarnosti“ podrži Kijev, koji je opet sa svoje strane jedva dočekao da iskoristi Plenkovića za unutrašnju ukrajinsku propagandu i ubeđivanje svojih građana kako je „ceo svet sa nama“, što je Kijevu iz dana u dan sve teže da dokaže svom stanovništvu. Građani Ukrajine, čak i oni koji su svojevremeno podržali „Majdan“, sada su u depresiji zbog naglog osiromašenja, zbog beskrajne „antiterorističke operacije“ u Donbasu, zbog korupcije koja je posle Janukovičevog bekstva poprimila daleko veće razmere, zbog asocijacije sa Evropskom unijom koja je dospela u ćorsokak posle referenduma u Holandiji, kao i zbog blokade nesrećnog „bezviznog režima“ sa Evropskom unijom, iako je za ogromnu većinu ukrajinskih građana mogućnost putovanja u Evropu bez vize već izgubila svaki smisao. Prema tome, običnim Ukrajincima prilično cinično zvuče prazna plenkovićeva obećanja reintegracije Donbasa i Krima, kao i skorog ekonomskog procvata i drugih „evroatlantskih poslastica“, istakao je ekspert.
Georgij Engeljgart, sa svoje strane, smatra da se Plenković mogao odlučiti za tako naglo zaoštravanje odnosa sa Rusijom i zbog nekih svojih ličnih dogovora sa Briselom, gde on u odnosima sa Ukrajinom igra ulogu „dobrog policajca“ u kontekstu sve većeg revolta prema Ukrajini, izazvanog kod evropskih partnera pasivnošću Kijeva u pogledu ispunjavanja sporazuma iz Minska, odsustvom značajnog napretka u sprovođenju reformi i korupcionaškom paralizom koja je zahvatila čitav vladajući sistem ove zemlje. Pri tome je ekspert pozitivno ocenio uzdržanu retoriku predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović kada je reč o Rusiji. Nju su mnogi u Rusiji zapamtili po tome što je ona među prvima u krugu krupnijih evropskih političara podržala operaciju ruskih vazdušno-kosmičkih snaga protiv „Islamske države“ u Siriji.
Ivan Morozov, Ruska reč
.jpg)
