Izvor: Deutsche Welle, 20.Jun.2022, 10:05
Zaboravljene izbeglice na balkanskoj ruti
I dok se svet fokusirao na izbeglice iz Ukrajine, milioni ljudi beže i iz drugih krajeva sveta. Pogled na balkansku rutu govori o „zaboravljenim“ izbeglicama.
"U ratu sam izgubio majku svoje dvoje dece. Ona mi je bila sve", kaže Kiano (ime promenjeno) i plače. Ovaj Kamerunac već skoro dva meseca živi u izbegličkom kampu Lipa, u blizini Bihaća. Dok se upoznajemo, Kiano stoji ispred belog kontejnera, u kojem desetak izbeglica stanuje i spava u krevetima na sprat.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << />
Na suncu je oko 30 stepeni, u kampu ima samo malo hlada. O detaljima bega i života u izbegličkom kampu Kamerunac ne želi da priča – telefonski razgovor vodimo nekoliko dana kasnije.
Opasne mine na granici
"Hteo bih do neke zemlje, članice Šengena i da tamo podnesem zahtev za azil”, objašnjava Kiano svoje želje preko telefona. Iako je Hrvatska deo EU, još nije deo Šengenskog sporazuma - to znači da se na granicamavrše kontrole. Kiano želi da učini sve što može kako bi legalno radio u EU i tu doveo svoju decu. U bekstvu je od 2018. a u Bosnu je došao preko Turske i Srbije.
Stotine izbeglica još uvek čekaju u ruševinama i šatorima oko Bihaća na priliku da pređu granicu u EU. Ovaj mladić krenuo je pre tri godine iz Pakistana. Već je mesecima u Bosni i Hercegovini. Upaljen mu je kutnjak. Evropa je udaljena samo nekoliko kilometara.
S početkom proleća sve je toplije. Sada je vreme da ponovo odvaže na „The Game“. Ovaj mladić je više od 20 puta pokušao da uđe u EU. Svaki put ga je hrvatska granična policija uhvatila i ilegalno vratila natrag u Bosnu. To se zove „pušbek“. Odeću i ranac dobio je od lokalne humanitarne organizacije.
U izbegličkom kampu Lipa, udaljenom 20 kilometara od Bihaća, trenutno živi 200 do 300 muškaraca. Međutim, kao i ova dvojica, većina migranata i nije u kampu, potražili su sklonište na periferiji grada ili u šumi. To je bliže granici. U gradu postoji i mali kamp za žene, decu i porodice.
Humanitarna kriza u zapadnoj Bosni nije okončana, ali nije toliko velika kao ranije. Mnogi migranti stigli su do svojih odredišta – Nemačke, Francuske ili Italije. Osim toga, za „Igru“ je proteklih meseci bilo suviše hladno. Izbeglice su prezimile u kampovima u Sarajevu ili u Srbiji.
Lokalne humanitarne organizacije i volonteri iz Nemačke, Austrije, Švajcarske i Italije već godinama brinu o ljudima u bekstvu. SOS-Bihać osnovan je u sred velike izbegličke krize 2015. godine. Organizaciju podržava „Aachener Netzwerk e.V“.
Endi Ćehić je bolničar u organizaciji SOS Bihać. Poznaje ruševine i mesta u šumama gde borave izbeglice na putu do hrvatske granice. Terenskim vozilom ljude snabdeva hranom, odećom, vodom i svetiljkama. Njegove patrole često ga vode visoko u planine.
Endi (22) je jedan od trojice školovanih bolničara SOS Bihać. On i njegove kolege brinu o lečenju rana i drugim medicinskim problemima migranata u zapadnoj Bosni. Privatno vozilo hitne pomoći dostupno je za hitne slučajeve, to je donacija nemačke nevladine organizacije „Lautlos e.V“.
Javljaju se radnici izbegličkog kampa Lipa u blizini hrvatske granice. U svađi su dva muškarca povređena noževima. Jedan teže. Dva minuta kasnije ekipa SOS Bihać je na putu. Jedan od povređenih ima ubodnu ranu u gornjem delu tela opasnu po život. Stavljaju mu poseban zavoj za zatvaranje rane i dobija infuziju.
Tokom vožnje do bolnice obrađuju se posjekotine druge ozlijeđene osobe. Teško ozlijeđeni je preživio zahvaljujući hitnoj operaciji u bolnici. Mnoge izbjeglice ne idu u kamp Lipa jer se boje nasilja koje tamo vlada. U kampu, kažu, su česte iznude i pljačke.
Tragovi migranata na putu ka EU, nekoliko metara od granice Hrvatske s Bosnom i Hercegovinom. Bosanskohercegovački graničari patroliraju na bosanskoj strani. Ako uoče protivzakonite pušbekove hrvatskih kolega, beleže ih i prijavljuju nadležnima na višem nivou. Ne znaju šta se dalje događa s tim informacijama.
Pojedini granični policajci BiH obaveštavaju SOS Bihać kada pronađu bolesne ili povređene osobe u šumi. To im, pogotovo zimi, spasava život. Zlatan Kovačević, šef humanitarne organizacije, i sam je žrtva rata. S 15 godina izgubio je levu nogu od granate u ratu u BiH. „Moja trauma me čini jakim“, kaže Zlatan.
U potrazi za ljudima u nevolji Kovačević ponekad koristi i dron. Tako može da pretražuje veća područja u planinama. „Svakodnevno smo u potrazi za ljudima koji je potrebna pomoć“, kaže. „Sada, u proleće, opet su na putu. Mnogi ne znaju da ’Igra’ može da postane igra života i smrti.“
Autor: Dirk Planert
Kamerunac je već dva puta pokušao da pređe bosansko-hrvatsku granic, jednom je skoro stigao do Slovenije.
"Nakon osam dana danonoćnog marša, više nisam mogao da hodam”, kaže Kiano. Povredio je stopala. Hrvatski građani pozvali su policiju kako bi mu se pomoglo. Ali, policija nije poverovala da je povređen – i uzela je sav novac i telefone od njega i njegovih kolega izbeglica.
"Vratili su nas - mene i moje prijatelje - u Bosnu, u 'džunglu' u 1 sat ujutro, kaže Kiano. Duž bosansko-hrvatske granice su kilometri guste šume, neki delovi su minirani - procjenuje se da je u Bosni ostalo još oko 200.000 mina iz rata 1990-ih.
Hiljade ilegalnih „pušbekova" na hrvatsko-bosanskoj granici
Mnoge izbjeglice u kampu Lipa govore o dijelom nasilničkim akcijama hrvatske policije. Organizacije za ljudska prava govore o 16.000 ilegalnih pušbekova samo na hrvatsko-bosanskoj granici tokom 2020. 2021. je istraživački tim novinara, u kojem su bili i novinari ARD-a, pokazao nasilne napade hrvatske policije i povrede izbeglica u jednom dokumentarnom filmu – ali stanje na granici se do sada očito nije promenilo.
Kamran iz Pakistana (ime promenjeno) takođe govori o ilegalnim deportacijama. "Pokušao sam deset do dvanaest puta da uđem u EU", kaže. No policija ga je, kako kaže, nasilno vratila u Bosnu. Jedna ruka i stopalo su mu zavijeni dok razgovaramo.
Kamran ne zna tačno koliko mu je godina. Kaže, 18 ili 19. Pakistan je napustio pre pet godina i od tada nije video ni majku ni braću. "Jako mi nedostaje moja majka”, kaže.
Svi s kojima razgovaram u kampu Lipa, koji bi trebao samo privremeno biti njihov dom, žele u EU. Prema službenim informacijama, u kampu ima mesta za 1.500 izbeglica, a po potrebi može primiti i 3.000 ljudi. Mnoge izbjeglice dolaze iz Avganistana i Pakistana, a ovde su „zaglavili" i neki ljudi s Kube.
Imaju struju, WiFi, tekuću vodu, i sanitarni čvor. „Postoji teretana, možemo da se kartamo, da učimo jezike poput engleskog, italijanskog i bosanskog", nastavlja. Izbeglice nemaju radnu dozvolu i ne smeju da rade".
Izbeglice pokušavaju da zarade novac kako bi mogli dalje
Ali pokušaj bega košta. Neki od prisutnih pričaju da za marševe po noći i danju moraju imati novca da plate taksi, hranu i piće. Nekima porodice ili prijatelji iz inostranstva šalju novac. Drugi idu u grad i prodaju pakete maramica ili drugih stvari koje pronađu u kantama za smeće ili na ulici. Neki su otvorili i male trgovine u kampu kako bi zaradili novac. Na primer, čovek koji se od milja zove „čača", što na hinduskom jeziku znači "ujak", otvorio je u kontejneru prodavnicu čaja.
Uz krevete na sprat, na klupi i stoliću nalaze se dva čajnika, plastične čaše, čaj u prahu i mleko. Samo nekoliko kontejnera dalje, jedan izbeglica šiša drugog za oko dva evra. Nekoliko metara dalje, na krevetu u jednom drugom kontejneru, nagomilani su čips, slatkiši i i sokovi.
Kiano je takođe pokušao da zaradi malo para. Na primer, prodao je svoje cipele. No, Kamerunac bi voleo da radi "pravi" posao. "Ja sam školovani vodoinstalater", objašnjava, "želim u Evropu kako bih bio koristan." Kad mu noga zaceli, ponovno će pokušati preko granice. "Nemam druge mogućnosti”, kaže. Ne želi da se vrati u rat u Kamerunu – mada je i beg u EU opasan. Jedan od njegovih prijatelja je poginuo. Za sebe i ostale izbjeglice, on kaže: "Živi smo, ali iznutra mrtvi".
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
