Izvor: Politika, 07.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više od gasa
Tragom vesti
Istorija se ponovila. Kao i pre tri godine, više od polovine Evropljana je postnovogodišnje dane dočekalo strahujući od mogućih hladnoća. I ponovo je uzrok njihovog straha isti: Rusija je ukinula dotok gasa Ukrajini, Ukrajina ga je ukinula – ostalima... Ispostavilo se da strateški dogovor o saradnji koji su letos u Nici (posle obustave svih kontakata zbog rusko-gruzijskog rata) potpisali Moskva i Brisel ima jednu veliku falinku – u njega >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije uključena klauzula o mogućoj „samovolji” vlade u Kijevu.
„Ovde više nije reč o ekonomskim kategorijama, ovo je političko pitanje i tako ga treba rešavati”, izjavio je tim povodom jedan visoki predstavnik Češke Republike, koja sada predsedava Evropskoj uniji. I zaista, kako drugačije razumeti i same brojke koje se pominju povodom energetskog spora dve bivše sovjetske republike. Naime, do 31. decembra 2008. cena gasa koji Ukrajini isporučuje ruski monopolista „Gasprom” bila je 180 dolara za hiljadu kubnih metara, od 1. januara Rusi zaračunavaju cenu od 450 dolara, U Kijevu tvrde da ne mogu da plate više od 211 dolara i prete da će, u protivnom, podići cenu transporta. U „Gaspromu” su i na to spremni. Oni ostatku Evrope gas ionako već sada prodaju po ceni od 450-500 dolara, svaki ukrajinski potez prevaliće na leđa krajnjih potrošača na zapadu kontinenta...
Kijev svoju stratešku budućnost vidi u EU i NATO-u, a ne u okvirima Zajednice Nezavisnih Država (bivše sovjetske republike) i normalno je da za Ukrajinu važe pravila koja važe i za druge Evropljane, rezonuju u Moskvi. Još pre tri godine tadašnji predsednik Vladimir Putin je izjavljivao da je besmisleno da Rusija iz svog budžeta izdvaja sredstva za ukrajinsko približavanje Zapadu. Pogotovo što ni u najvećoj državi na svetu ne cvetaju ruže baš u svim njenim regionima.
Ne treba ni sumnjati da Moskva, oslanjajući se na izrazitu stratešku povezanost privreda Rusije i Ukrajine, zaostalu iz sovjetskih vremena, vešto koristi tu činjenicu kako bi sprečila odlazak velikog suseda pod okrilje NATO-a. U tim nastojanjima gas je jedno od moćnijih oružja. Istovremeno, Ukrajina je i dalje iznutra pocepana između naklonosti ka istoku i ka zapadu, a ta pocepanost sve više poprima opasne konture. Kako po samu zemlju, tako i po njeno bliže i dalje okruženje. Trenutno „hlađenje Evrope” samo je jedna od manifestacija takvog stanja.
Ipak, pitanje koje se u ovom trenutku nameće je: šta bi se danas dešavalo da je Ukrajina kojim slučajem još u aprilu u Bukureštu, ili pre dva meseca u Briselu, dobila ulaznicu za NATO? Da li bi joj onda odgovarala cena gasa od 450 dolara, i iz kojih izvora bi je platila, kao uostalom i dug za već isporučeni gas koji je u jednom trenutku dostigao 2,4 milijarde dolara? Da li bi Evropa tada bezrezervno stala na stranu Kijeva, da li bi platila ukrajinske dugove, iako svesna da joj upravo sa te strane duvaju hladni zimski vetrovi?
Biće pre da su Evropljani shvatili da im partner, kakav je aktuelna ukrajinska vlast, jednostavno, nije potreban. Previše je zahtevan, a premalo pruža. I, što je još važnije, njegov pogled nije toliko uperen ka Briselu koliko prema Vašingtonu. To, svojevrsno, „preskakivanje” iritira starokontinentalce kojima je potreban pouzdan komšija, a ne politički satelit, bilo Rusije, bilo SAD. Evropljanima u ovom nadmetanju moćnih ne odgovara uloga kolateralnog gubitnika. To su jasno stavili do znanja na samitima NATO-a i u Bukureštu i u Briselu.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 08/01/2009]
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
.jpg)
