Izvor: Politika, 01.Mar.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ukrajinski scenario koji smo već doživeli
Baš kao i prilikom raspada SFRJ ili opozicionih protesta u Srbiji devedesetih, velike sile pozivaju sve na suzdržanost a zapravo podržavaju jednu stranu
Iako se u uzavreloj predizbornoj kampanji u Srbiji „ukrajinski scenario” pojavio kao nešto što nam možda preti, sličnosti između protesta i svega što se minula tri meseca dešava u Ukrajini sa onim što se od raspada SFR Jugoslavije do danas dešavalo na ovim prostorima možda najbolje ukazuje na to da su ljudi ovde >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << već iskusili ili pak izbegli neke detalje „ukrajinskog scenarija”.
Da je to tako možda najbolje svedoči velika zainteresovanost građana Srbije za sve dramatične vesti iz Ukrajine i svi njihovi komentari u kojima dešavanja na ulicama Kijeva ili Sevastopolja prepoznaju kao nešto što su proživeli tokom raspada SFRJ, ali i kasnije u toku opozicionih protesta 1996. i 1997. godine, kao petooktobarskih promena.
I zaista mnogo toga što se dešavalo i još dešava u Ukrajini neodoljivo liči na versku i nacionalnu podeljenost društva u SFRJ, na svrstavanje Zapada odnosno Rusije uz jednu stranu u sukobu, kao i na ovim prostorima već viđeno izveštavanje stranih medija po pojednostavljenom principu borbe dobrih protiv loših momaka, gde se kritikuje samo jedna strana dok se druga predstavlja isključivo kao žrtva. Opet je viđeno da se retorika velikih sila, baš kao i u slučaju Jugoslavije, zasniva na „pozivima na suzdržanost obe strane”, a da u suštini SAD i EU podržavaju jednu a Rusija drugu stranu, a sve kako bi ostvarile svoje geostrateške interese.
Na samom terenu, baš kao što je devedesetih Milošević dovodio policijske snage sa juga i istoka Srbije da obuzdaju proteste u Beogradu, tako je i Janukovič na demonstrante u Kijevu poslao pripadnike specijalnih snaga „Berkut” ali one koji su sa istoka i juga Ukrajine gde živi većinski rusko stanovništvo naklonjeno njegovoj partiji. Baš kao što je Studio B nekad bio jedini TV kanal koji je prenosio višemesečne opozicione proteste u Beogradu, tako je i ukrajinski Peti kanal jedini prenosi kijevske antivladine proteste dok su ostali TV kanali bili naklonjeniji Janukoviču. Razlike je, međutim, što je tehnološki napredak doveo do toga da su u Ukrajini internet portali prenosili sve što se dešava na anitvladinim protestima ali i na kontramitinzima koje su u Kijevu a nedavno i u Sevastopolju organizovali oni koji podržavaju sada već svrgnutu Janukovičevu vlast.
Među hiljadama kijevskih demonstranata koji nisu naklonjeni nijednoj nasilničkoj organizaciji bilo je i neonacista i ekstremnih desničara spremnih na nasilje po svaku cenu, kao i što su navijači beogradskih fubalskih klubova bili najorniji za nasilje na protestima protiv Miloševića.
Osim toga, proevropski blok koji se suprotstavio Janukovičevoj odluci da odustane od potpisivanja sporazuma sa EU neodoljivo podseća na nekadašnju Demokratsku opoziciju Srbije u kojoj su bile stranke od krajnje levice do krajnje desnice čiji predstavnici u uobičajenim okolnostima nikad ne bi seli za isti sto a kamoli napravili koaliciju.
Za razliku od srpske javnosti koja je u vreme petooktobarskih protesta samo naslućivala finanijsku i logističku podršku Zapada tadašnjim liderima DOS-a, ukrajinska javnosti je zahvaljujući hakerskoj grupi „Anonimusi” saznala da Zapad finansira rad bokserskog šampiona i opozicionog lidera Vitalija Klička. Ukrajinski „Anonimusi” su hakovali elektronsku poštu Laurinasa Jonavičiusa, spoljnopolitičkog savetnika litvanske predsednice Dalije Gribauskajte, i iz Kličkove prepiske sa Jonavičiusom saznali da Zapad finansira i kontroliše Klička preko Litvanije.
„Anonimusi” su čak objavili mejlove koje je Kličko slao i koji, ukoliko su zaista verodostojni, pokazuju da se zahvaljuje na finansijskoj pomoći, da je njegova saradnica dala litvanskoj ambasadi podatke o njegovom računu u banci u Nemačkoj, kao i da će „učiniti sve da ispuni očekivanja svojih evropskih partnera”. U jednom od mejlova savetniku litvanske predsednice, Kličko kaže da su „otvorili put za radikalniju eskalaciju situacije”, potom pita „da li je vreme da nastave za odlučnijim akcijama” i ističe da „želi da razmotre mogućnost povećanja sredstava koje se plaćaju za usluge njihovim pristalicama”.
S druge strane, u luksuznoj rezidenciji ukrajinskog predsednika grupa od dvadesetak novinara iz 12 ukrajinskih medija pronašla je oko 20.000 dokumenata koja nisu spaljena ili odnesena prilikom bega Janukoviča iz Kijeva prošlog vikenda a koja, kako tvrde, dokazuju Janukovičevo raskalašno korišćenje državnog novca, ali i to da je njegova vlast na meti imala grupu novinara.
Međutim, uprkos svim sličnostima ukrajinske krize sa dešavanjima na našim prostorima, nikad u Srbiji nije došlo do toga da nemiri na ulicama budu izazvani time što vlast, poput Janukovičeve, prvo obećava jače veze za EU a da potom od toga odustane i izazove revolt stanovništva kojoj je EU privlačna jer je sagledavaju kao put ka demokratskoj vlasti, boljem životnom standardu i pravnoj državi u kojoj je korupcija zauzdanija. Doduše, ako se pažljivije analizira Srbija minulih godina, „ukrajinski scenario” je teoretski bio moguć 2008. kada je tadašnji premijer Vojislav Koštunica promenio svoju proevropsku politiku i počeo da se protivi tome da Srbije potpiše već ispregovarani Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji sa EU.
I Janukovičeva vlada je sa EU ispregovarala trgovinski sporazum i Sporazum o pridruživanju, baš kao i Koštuničina vlada, pri čemu se Jankovič predomislio i odustao od potpisivanja zbog odnosa sa Rusijom, a Koštunica jer je tvrdio da bi to potvrdilo nezavisnost Kosova.
Teoretski Koštunica je tada mogao i bez raspisivanja prevremenih izbora da sastavi novu vladu u koju bi ušla Srpska radikalna stranka koju je predvodio Tomislav Nikolić. Ali, takvo naglo okretanje leđa EU bi verovatno izazvalo bunt svih onih koji su u evropskim integracijama videli put ka boljem životu koji je tada počeo da se oseća u svakodnevici, jer nas još nije zapljusnuo talas svetske ekonomske krize. Koštunica, ipak, to nije uradio a na izborima je tada platio cenu okretanja svoje proevropske politike ka evroskepticizmu.
Kao i u slučaju Ukrajine, ni EU tada nije ostala po strani. Naprotiv, Demokratsku stranku je nagradila time što je tri dana pred izbore omogućila da tadašnji potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić, u prisustvu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, potpiše SSP sa EU, uprkos protivljenju premijera Koštunice. To je bio jak signal za birače u Srbiji, kao što je demonstrantima na kijevskom Majdanu bilo to što su se evropski šefovi diplomatija u društvu lidera ukrajinske opozicije posećivali antivladine proteste.
Nenad Radičević
objavljeno: 02.03.2014.
