Izvor: Politika, 01.Nov.2014, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ukrajina kratkih rukava
Zadivljujuće je bilo gledati i čitati u petak ujutru izveštaje zapadnoevropskih medija u kojima je bezmalo proslavljan trilateralni gasni sporazum Rusije, Ukrajine i Evropske unije. Prosto je bilo zadivljujuće primetiti taj dramatičan zaokret medija koji su koliko do pre neki dan bili puni analiza o tome da čak i ako Rusi ove zime prekinu dotok gasa Evropa može >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izdržati ili da će taj manjak veoma lako nadomestiti dopremanjem tečnog gasa tankerima iz zalivskih zemalja ili pak za koju godinu iz SAD.
INTERESI VELIKIH: Iako su do skora bezmalo nipodoštavali značaj ruskog gasa, sada su pojedini naslovi veoma jasno opisali od čega su Evropljanima strepeli. „Gasni sporazum Rusije i Ukrajine osigurava zimsko snabdevanje EU”, glasio je naslov jedne od udarnih izveštaja Bi-Bi-Sija, dok je briselski portal „EU obzerver” u naslovu poručio: „Nikome neće biti hladno jer su Rusije i Ukrajina utvrdile zimski gasni sporazum”. I izjave zvaničnika su bile više nego jasne. Odlazeći predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo je rekao da „sada nema razloga da se građani u Evropi plaše da će im biti hladno ove zime”, dok je evropski komesar za energetiku Ginter Etinger samouvereno rekao da je uveren da će Ukrajina biti u stanju da isplati dug Rusiji od 3,1 milijardu dolara.
Ove i druge izjave i naslovi možda najbolje ukazuju da se Ukrajina u ovim mučnim pregovorima malo pitala već je samo bilo pitanje kako će svoje gasne i finansijske interese namiriti veliki – EU i Rusija. I kako se čini, veliki su u tome uspeli.
Moskva je uspela da natera Zapad da finansijsku pomoć namenjenu Ukrajini zapravo preusmeri u ruski budžet koji će sa tim milijardama dolara nadomestiti gubitke nastale sankcijama EU ali i rekordno niskom cenom nafte koju je izazvala ogromna produkcija Saudijske Arabije. Rusima je pošlo za rukom i da u novembru i decembru Ukrajincima prodaju gas po ceni od 378 dolara za hiljadu kubika, a od januara do marta za nešto nižu cenu od 365 dolara. Međutim, to je i dalje oko 100 dolara više od 268 dolara koliko je za hiljadu kubika gasa Ukrajina plaćala u vreme predsednikovanja svrgnutog Viktora Janukoviča. Moskva je uspela da izdjestvuje i da joj ubuduće Kijev nove nabavke gasa plaća avansno mesec za mesec. Reklo bi se da je Rusija dobila sve što je tražila i da nije napravila nikakav ustupak. Ipak, Moskva je napravila ustupak: nije insistirala da joj Ukrajina plati celokupan dug od 5,3 milijarde dolara već 3,1 milijardu dolara a da o tome da li je Kijev dužan i dodatnih 2,2 milijarde odluči arbitraža u Stokholmu. Time je zapravo Moskva Kijevu naplatila isporučeni gas po ceni iz vremena Janukovičeve vlasti. Zasad.
I EU je uspela da namiri svoje interese iako će, kako sama priznaje, isplatiti „količinu EU pomoći (čitaj: novca), koja je van presedana”. Međutim, EU se osigurala da izbegne ponavljanje scenarija iz 2006. i 2009. godine kada ruski gas nije stizao do EU. Dakle, izbegla je gasnu krizu i sebi dala još manevarskog prostora da širi svoje kapacitete koji će joj omogućiti da smanji značaj ruskih energetskih giganata koji joj sada dopremaju trećinu potrebnog gasa. To se polako već dešava pa je minule nedelje je u Litvaniji otvoren terminal za pretakanje tečnog prirodnog gasa što će baltičkim zemljama omogućiti da u potpunosti izmene svoju isključivu energetsku zavisnost od Rusije.
UKRAJINA NA POSLEDNJEM MESTU: A šta je dobila Ukrajina? Pa, osim toplih domova žitelja, ostala je manje-više kratkih rukava. Industrija koja koristi gas za proizvodnju se uglavnom nalazi na jugoistoku zemlje koji pod svojom kontrolom drže proruske snage. Neće osetiti ni boljitak od obećanih sredstava EU i MMF, jer će sav novac otići Rusima umesto da, kao što su planirali, ode na ulaganje u izgradnju infrastrukture, krhki odbrambeni sistem, ali i reforme u skoro svim oblastima. Ne samo što neće osetiti boljitak već će dobar deo novca morati kad-tad da vrate EU i MMF, a cena gasa će im biti najveća u njihovoj novijoj istoriji, i veća od evropskog proseka. Prošle zime sigurno niko od demonstranata na kijevskom Majdanu nije mislio da će to biti rezultat njihove borbe za promene.
ORBAN U DEFANZIVI: S druge strane, kada je nakon aprilskih izbora lako oformio koaliciju koja ima dvotrećinsku podršku u mađarskom parlamentu, premijer Viktor Orban sigurno nije mislio da bi neko mogao tako lako da ga natera da odustane od svojih odluka. Naročito, ove nedavne odluke da oporezuje skidanje podataka sa interneta i time sa oko 65 miliona evra popuni ne baš pun državni budžet. Na to ga ne bi navelo ni to što ga iz Vašingtona i Brisela sve otvorenije optužuju da suzbijanjem medijskih sloboda vrši „putinizaciju” Mađarske. Ma ni svakodnevno okupljanje desetina hiljada ljudi ne bi bilo uzrok da među njima nisu bili i poklonici njegove stranke Fides. Orban je brzo reagovao i odložio donošenje sporne odluke. Ipak, malo je verovatno da će Orban dugo biti u defanzivi, jer valja popuniti manjak u državnoj kasi a društvene mreže sve više kipe od kritičara njegove vlade. Da neće predugo čekati svedoči i to da je već za januar najavio „nacionalne konsultacije” o tome koje poreze je neophodno uvesti.
Nenad Radičević
objavljeno: 02.11.2014
