Izvor: Politika, 10.Apr.2015, 22:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ukrajina, jedna priča
Malo je onih koji su preživeli rat u bivšoj Jugoslaviji, a da ne gledaju sa tugom i gorčinom na današnja dešavanja u Ukrajini. Obrazac je po mnogo čemu sličan – gomila malih kratkovidih interesa, otrovni nacionalizmi i oslanjanje na nekakve spoljne saveznike. Kada su ratni bubnjevi utihnuli na ovom podneblju, ono što je ostalo po mnogo čemu podseća na trenutnu ukrajinsku stvarnost. Zemlja koja je i pre rata vapila za modernizacijom unazađena je još više, dok su „vanredne okolnosti” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << omogućile enormno bogaćenje pojedinaca sumnjivih biografija. Zvuči poznato?
Ukrajina je u proteklih nekoliko dana obeležila dva datuma koja su naglavačke okrenula tok njene moderne istorije. Početkom meseca navršila se godina od početka sukoba na istoku zemlje, u kojima je dosad poginulo najmanje 6.000 ljudi. A noć između 11. i 12. februara, pre tačno dva meseca, donela je sporazum koji će, ma koliko krhak bio, označiti zaustavljanje krvoprolića. Potpisan je „Minsk 2”.
POSTOJE LI LOŠI MIROVNI SPORAZUMI: Zapravo je neverovatno sa kojom dozom sumnjičavosti je dočekan dogovor koji su pod svodovima predsedničke palate Aleksandra Lukašenka u Minsku postigli Vladimir Putin i Petro Porošenko, uz energičnu podršku Angele Merkel i Fransoa Olanda. Jedva sklopljeni sporazum postavio je branu za bratoubilački pohod, iako su ga, istina, proruski separatisti odmah prekršili zauzevši strateški važan grad Debaljacevo. „Minsku 2” je odmah prišiveno da stoji na staklenim nogama i da je samo pitanje trenutka kad će iluzija koju predstavlja biti raspršena. Neobičan je takav tretman, utoliko pre što se jedan drugi mirovni sporazum, takođe potpisan ovih dana – dogovor o nuklearnom programu s Iranom – na mnogim uticajnim adresama pozdravlja kao epohalan. Najugledniji zapadni komentatori ocenjuju da je pronalaženje zajedničkog jezika sa Teheranom najveće dostignuće američke diplomatije od postizanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je pre dvadeset godina okončan rat u Bosni i Hercegovini. Dejton je daleko od savršenog sporazuma, ali je zemlji iscrpljenoj suludim ratovanjem doneo preko potreban mir, po čemu nalikuje i „Minsku 2” i sporazumu o iranskom nuklearnom programu.
EKONOMIJA, EKONOMIJA, EKONOMIJA: I da nije bilo rata, modernizacija Ukrajine bila bi ogroman i zahtevan poduhvat, piše ovih dana Timoti Garton Eš. Britanski intelektualac koji se u analizama ukrajinske krize istakao navijanjem za jednu stranu, s pravom primećuje da je ukrajinska država iznutra toliko pojedena korupcijom i „burazerskim šemama” da je klupko gotovo nemoguće razmrsiti.
Nije reč o pojavi koja je buknula kao prateća pojava rata nego pre o slojevima socijalne nepravde koji su se taložili još od sticanja nezavisnosti od SSSR.
Garton Eš enormne razmere sive ekonomije ilustruje primerom 20.000 kioska koji su raspoređeni širom Kijeva. Procenjuje se da svega 6.000 ima uredne papire i plaća porez državi. Ostali plivaju u mutnim vodama uz ivicu zakona, a zaštitu od inspekcija plaćaju ili lokalnim moćnicima ili direktno podmićuju državne činovnike.
Na vrhu piramide nalazi se specijalitet ovog dela sveta – izuzetno bogati pojedinci, famozni oligarsi. Jedan od njih je bio i Janukovič, a iz tih redova je i Porošenko. Javnost se ovih dana zabavljala pričom o jednom lokalnom oligarhu, izvesnom Kolomojskom (važi za najbogatijeg Ukrajinca), koji je „pao” tokom čistke koju je sproveo Porošenko. Ostao je, međutim, neprijatan utisak da je pre svega bila reč o pokaznoj vežbi namenjenoj domaćim glasačima i stranim finansijerima.
IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA: Kada jednog dana istoričari budu svodili račune u vezi s uzrocima i odjecima ukrajinske krize, naglasak će posve sigurno biti na sukobu Zapada i Istoka, nezapamćenom od okončanja hladnog rata. Šteta nanesena zemlji i haos u koji je gurnuta zarad „viših ciljeva” lakonski će biti smeštena u drugi plan. Malo ko, međutim, veruje da će doći do direktnog sukoba dva bloka. Pre će biti da ćemo svedočiti beskonačnom pokazivanju mišića i gomilanju oružja u pograničnim područjima, ali i svesrdnom agitovanju za potencijalne buduće saveznike. Američki Kongres je donošenjem Akta o prevenciji ruske agresije sugerisao predsedniku da u roku od godinu dana pojača vojnu saradnju sa Ukrajinom, Gruzijom, Moldavijom, Azerbejdžanom, BiH, Kosovom, Makedonijom, Crnom Gorom i – Srbijom.
S druge strane, Rusija pokušava na sve načine da u svoju orbitu privuče saradnike iz suprotnog tabora. Posebno je porozna transverzala Grčka, Srbija, Mađarska, od kojih svaka pojedinačna zemlja pokazuje znake naklonosti prema Kremlju, na koje se u Briselu i Vašingtonu gleda sa podozrenjem. Deluje pak da je i dalje najveća nepoznanica stav Beograda, a koliki su ulozi na stolu, može se zaključiti iz razgovora sa zapadnim diplomatama, koje pored već poslovične zainteresovanosti za odnose sa Prištinom, najviše zanima kakva je perspektiva odnosa sa Moskvom.
Dragan Vukotić
objavljeno: 11.04.2015.
