Izvor: Politika, 06.Jun.2009, 00:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Svaka četvrta privatizacija neuspešna

Nema volje da se privatizacija završi, jer bi za zaposlene u društvenim preduzećima to bio kraj iluzije da imaju posao, a država nema da im ponudi drugi, kaže Miroslav Prokopijević

Prodavci društvenih preduzeća u Srbiji u poslednje vreme nemaju sreće da udome mnoga od njih. I to pogotovo ona najveća koja se nude na tenderima i koja sada, pri kraju privatizacije, imaju mnogo dugova i zaposlenih. Od početka godine „puklo” je desetak takvih privatizacija. Poslednji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neslavni primeri su „Prva petoletka” i FAP, jer potencijalni ukrajinski kupac nije platio ono što je za njih nudio, pre njih neuspešne su bile prodaje „Elektroizgradnje” iz Bajine Bašte, Industrije stakla Pančevo, DIB-a iz Bujanovca, Industrije kablova iz Jagodine, beogradskog „Rada”, „Mostogradnje”"

Rok za okončanje privatizacije društvenog kapitala više puta je produžavan. Iako zvaničnici tvrde suprotno, sudeći prema sadašnjim okolnostima koje diktira svetska finansijska kriza, čini se da će se o prodaji ovih preduzeća i nadalje govoriti. Pri tom još nije „načeta” privatizacija javnog sektora i komunalnih preduzeća.

U poslednjih sedam godina prodato je na tenderima i aukcijama 1.828 firmi. Međutim, privatizacija 420 preduzeća u poslednjih sedam godina bila je, iz raznih razloga, poništena. To znači da je 23 odsto privatizacija bilo neuspešno, što je, prema merilima drugih zemalja u tranziciji, relativno visok procenat. Neka od njih ponovo nuđena su na prodaju i sada su ipak stekli nove vlasnike.

U Agenciji za privatizaciji kažu da se ne može reći da je bilo koji od razloga za poništavanje, poput neplaćanja kupoprodajne rate, neispunjene obaveze investiranja, kontinuiteta delatnosti i poštovanje radnopravnih propisa bio dominantan već da je najčešće reč o zbiru svih ovih razloga.

Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, kaže da je ova stopa neuspelih privatizacija iznenađujuće velika.

– Prvo su prodata najbolja preduzeća, cementare, duvanska industrija, posle je sve bilo teže. Sada se prodaju veliki dužnici, tehnološki zastareli i teško je očekivati da će postići neku dobru cenu. Velika je greška to tražiti i zato ih treba prodati onome ko hoće da ih kupi, makar i za jedan evro, jer je cilj da se ona konsoliduju i rade. Najveća korupcija je u društvenim preduzećima koja su u privatizaciji godinama. Tu se dešava takozvana spontana privatizacija, jer direktor i menadžment sklapaju štetne ugovore, a radnici odnose ono što mogu – objašnjava Prokopijević.

Na pitanje da li će serija neuspešnih prodaja još jednom produžiti zakonom utvrđeni rok za privatizaciju preostalih preduzeća s društvenim kapitalom, Prokopijević odgovara da će, najoptimističnije, ona potrajati još dve do tri godine.

– Kod državnih poslenika nema volje da se ovaj proces završi. Jer, kad bi to „raščistili”, za zaposlene u tim preduzećima bi to bio kraj iluzije da imaju posao, a u uslovima sadašnje velike nezaposlenosti vlast nema, u zamenu, šta da im ponudi. Sada se, zapravo, vidi da nije bilo pravih reformi i grinfild investicija koje bi povećale zaposlenost – kaže Prokopijević.

Podaci Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj kazuju da je u preostalim društvenim preduzećima u Srbiji zaposleno još oko 47.000 radnika. Većina u nekoliko velikih sistema, kao što su „Prva petoletka”, u kojoj radi 7.000 ljudi, u „Industriji kablova” iz Jagodine zaposleno je 3.000, u „14. oktobru” iz Kruševca 1.500, u „IMT”-u gotovo hiljadu ljudi.

Kriza je proredila investitore, tako da interesovanje za ponuđene firme nije veliko. Prema trenutnim podacima kojima raspolaže Agencija za privatizaciju, ostalo je neprodato još 287 preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom i 108 preduzeća sa većinskim državnim kapitalom. Sva ova preduzeća nudiće se na aukcijama. Tendersku prodaju čeka 50 preduzeća, što s državnim, što s društvenim kapitalom. Čak 13 preduzeća kandidati su za podržavljenje, a šest za strateško partnerstvo sa državom.

Nije mali broj ni preduzeća kojima sleduje likvidacija, takvih je 332, dok je za 53 pokrenut postupak likvidacije.

Popriličan je broj preduzeća koja iz prvog puta nisu dobila vlasnika ni na aukciji ni na tenderu, pa su morala na ponovnu prodaju. Reprizno traženje vlasnika, međutim, podrazumeva nižu cenu. Sada, pri kraju privatizacije, pribegava se i nestandardnim načinima prodaje preduzeća, bilo u delovima, bilo direktnim pozivima potencijalnim kupcima. Spisak neuspelih tenderskih prodaja u poslednje vreme bio bi nepotpun bez IMT-a i IMR-a, čiju sudbinu država pokušava da reši spajanjem u jednu firmu, pa čak i preseljenjem s postojećih beogradskih lokacija.

J. Rabrenović

[objavljeno: 06/06/2009]

Nastavak na Politika...