Izvor: Politika, 07.Jun.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stare bitke se i dalje vode
Obeležavanje 70. godišnjice dana „D” pokazalo je da se Evropa definitivno pomirila, dok su SAD i Rusija i dalje u spirali netrpeljivosti
Dan posle obeležavanja 70. godišnjice od dana „D” kada je otvoren Zapadni front u Drugom svetskom ratu, novoizabrani ukrajinski predsednik Petro Porošenko u inauguracionom govoru dao je tračak nade da najveći geopolitički sukob od kraja hladnog rata ipak možda krene putem mira i diplomatije.
„Ja ne želim rat, ne želim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osvetu. Želim mir i želim da zavlada mir”, rekao je Porošenko, u govoru koji je držao delom na ukrajinskom a delom na ruskom jeziku.
Pomirljiv ton njegovog govora nagovestio je da bi greške iz Drugog svetskog rata mogle biti izbegnute, naročito uzimajući u obzir da su u tom ratu najsurovije bitke vođene baš na teritoriji Ukrajine, pri čemu je samo u bici za ukrajinski grad Harkov poginulo oko 300.000 ljudi.
Evropi danas nije u ratu, ali je ukrajinski „front” poprište bezočne geostrateške borbe Zapada i Istoka, a to se na izvestan način moglo videti i na minulom obeležavanju 70. godišnjice početka iskrcavanja oko 160.000 savezničkih vojnika u Normandiji, koji su, uz pobedu Sovjeta na Istočnom frontu i američke borbe na Pacifiku i u severnoj Africi, doprineli kraju Drugog svetskog rata. Aktuelni međunarodni odnosi velikih sila neminovno nameću brojna pitanja – šta je svet naučio iz Drugog svetskog rata, koliko je Evropa drugačija, ko je zapravo pobednik tog rata, da li su se odnosi promenili ili aktuelne vođe velikih sila igraju istu igru svojih prethodnika iz sredine prošlog veka...
Ceremonije povodom dana „D” možda su najslikovitije dale odgovore na ova pitanja jer su često bile i poligon za političke poruke. Ovogodišnja manifestacija je pomalo podsetila na 1984. kada je tadašnji predsednik SAD Ronald Regan napravio svojevrsnu hladnoratovsku predstavu. Njegovi savetnici i pisci govora su nastojali da ublaže to što je on godinu dana ranije SSSR nazvao „zlom imperijom” pa su izabrali birokratsko rešenje – Regan je u govoru pomenuo „užasnu cenu” koju je platio ruski narod u Drugom svetskom ratu, ali je kritikovao „nepozvano, neželjeno i nepopustljivo” prisustvo sovjetskih trupa u zemljama istočne Evrope.
Ovoga puta, zbog suprotnih stavova o ukrajinskoj krizi, Barak Obama i Vladimir Putin su nastojali da se uopšte ni ne sretnu, nateravši francuskog predsednika Fransoa Olanda da bude veći gurman nego što inače jeste pa da u istom danu na dva različita mesta ima dve večere – jednu sa šefom Bele kuće, drugu s prvi čovekom Kremlja. Uprkos tome što su i dan kasnije Putin i Obama nastojali da im se pogledi ne susretnu, iako su bili na tako bliskoj razdaljini da su mogli da se dodirnu, u petak po podne dva lidera su ipak neformalno razgovarala 15 minuta i time dokazala da su bar donekle dorasli svojim prethodnicima koji su i u trenucima jasno suprotstavljenih geostrateških interesa imali snage da sednu za isti sto.
Doduše, zasad još nema naznaka da će se Obama i Putin, u duhu obeležavanja datuma koji su označili kraj Drugog svetskog rata, naći na nekoj konferenciji. Nekoj poput one u Jalti, na kojoj su se 4. februara 1945. sastali Vinston Čerčil, Frenklin Ruzvelt i Josif Staljin i sedam dana razgovarali o, između ostalog, posleratnoj okupaciji Nemačke, kao i načinu glasanja u potom formiranim Ujedinjenim nacijama i Savetu bezbednosti. Budući da je Jalta na ukrajinskom poluostrvu Krim, koje je Rusija pripojila svojoj teritoriji, teško da će dogodine doći do zajedničkog obeležavanja ovog istorijskog događaja.
Konferencija u Jalti: Vinston Čerčil, Frenklin Ruzvelt i Josif Staljin (Foto Korbis)
Početak Drugog svetskog rata, obrti u toku rata i situacija posle rata samo su dokazali da su velike sile uvek imale na umu sopstvene, najčešće imperijalističke, interese i geopolitičke želje. Samo tako je moguće objasniti činjenicu da Staljinov SSSR najpre sarađivao s Hitlerovim Trećim rajhom, kao i da kasnije Staljin nije uspevao da nagovori Čerčila i Ruzvelta da ranije otvore Zapadni front, ali i potonja podela interesnih zona u Evropi. Sagledavajući te istorijske lekcije i aktuelne međunarodne odnose može se zaključiti da se, manje-više, stare bitke i dalje vode.
Ipak, postoje određene razlike. Razlika je u tome što je pomirenje evropskih sila uspelo tako da je Evropa izašla iz spirale međusobne netrpeljivosti dok su SAD i Rusija i dalje u spirali nadmetanja koja su obeležila minule decenije. Ukrajinska kriza je dovela do toga da je kontinentalna Evropa shvatila da bi direktno sukobljavanje s Rusijom imalo previsoku cenu i zbog toga su Angela Merkel i Fransoa Oland nastojali da preuzmu ulogu mirotvoraca.
Britanski premijer Dejvid Kameron, pak, nije nastavio tradiciju Čerčila koji je 1946. u Cirihu isticao da „moramo da izgradimo neku vrstu Sjedinjenih Država Evrope”, već se otvoreno pridružio Obami, postavljajući Rusiji rok od mesec dana da spreči separatizam u Ukrajini ili će se suočiti sa ekonomskim sankcijama.
Kada se vidi taj anglo-američki savez sa idejama suprotnim interesima kontinentalne Evrope, to kao da ukazuje na još jednu nenaučenu istorijsku lekciju. Doduše, sudeći prema brojnim analizama u američkim i ruskim medijima, i istorija dana „D” i celog rata počinje da se svojata i drugačije tumači. Tako se na Zapadu sve češće čuje poređenje Putina i ruskih akcija u Ukrajini sa onim što je radio Hitler, dok se u Rusiji minimizuje doprinos zapadnih saveznika u porazu Nemačke u ratu, pri čemu se u istorijskim udžbenicima dan „D” opisuje navodno samo u jednoj rečenici.
Po pojedinim tumačenjima, iskrcavanje u Normandiji je počelo samo zato što Amerikanci i Britanci nisu želeli da Sovjeti oslobode celu Evropu, to jest želeli su da spreče uticaj SSSR-a. Cilj je bio da se Moskva natera da linija podele interesnih zona bude sredinom Nemačke, a ne nekoj zapadnijoj evropskoj teritoriji.
Međutim, u svim tim tumačenjima se zaboravlja da je američko iskrcavanje zaista bilo herojski podvig, ali i da je pravo herojstvo bilo to što su Sovjeti (a to nisu samo Rusi, već i Belorusi, Ukrajinci, Jermeni, Kazahstanci...) uspeli da slome naciste na Istočnom frontu. Osim toga, saveznici su zajedno pobedili i ničije žrtve se ne smeju potceniti, kako 11 miliona poginulih Sovjeta, tako i oko milion savezničkih vojnika i ostalih milionskih žrtava.
Međutim, ono što je i dalje delom tabu jesu bombardovanja u kojima su saveznici gađali saveznike, uz opravdanje da žele da ih oslobode od Nemaca i kolaboracionističkih režima. Tako tek sada polako počinje da se jasnije ističe da je, na primer, u savezničkom bombardovanju Francuske poginuo bezmalo isti broj civila koliko je bilo žrtva nemačkog bombardovanja Velike Britanije. Prema istraživanju britanskog istoričara Endrjua Knapa, saveznički avioni ubili su oko 57.000 francuskih civila, bacivši bombe teške oko 518.000 tona, dok su nemački bombarderi ubili oko 60.500 britanskih civila bacivši bombe čija ukupna težina je bila sedam puta manja – oko 75.000 tona. Postepeno Francuzi počinju sve glasnije da pričaju o ovom decenijskom istorijskom tabuu, dok se na primer u Srbiji savezničko bombardovanje na Uskrs 1944. još tek stidljivo pominje, posle decenija u kojima je ova istorijska činjenica bila naprosto izbrisana iz istorijskih udžbenika pa čak i iz kapitalnih izdanja o istoriji Beograda.
Ono što se promenilo u Evropi jeste uloga Nemačke, koja pokazuje da je naučila lekciju iz 1945. godine. Bezmalo sedam decenija od potpunog fizičkog i moralnog uništenja, Nemačka nastoji da diplomatijom rešava sukobe interesa velikih sila u Evropi. Bez sumnje, ekonomski interesi Nemačke su jedan od značajnih motora diplomatskog angažovanja Berlina, ali ne može se prenebregnuti ni to da Nemačka i dalje u međunarodnoj politici nastoji da se suzdržava od bilo kakvih poteza koji bi mogli da je ubace u koš ratobornih nacija koje silom sve rešavaju.
To je dokazala i Merkelova pre dva dana u Parizu kada je na svojevrsni način posredovala u kratkom razgovoru Putina i Porošenka. Dan kasnije usledio je Porošenkov pomirljiv govor, što je poznavaoce istorije međunarodnih odnosa nagnalo da se ponadaju da bi mogao da se ponovi pozitivan razvoj događaja koji je usledio dva dana posle obeležavanja 60. godišnjice dana „D”. Te 2004. je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija pao dogovor velikih sila oko rezolucije kako upravljati Irakom posle američke invazije, pri čemu su pojedini britanski mediji taj kompromis objašnjavali time da je to posledica „duha dana D”.
Ipak, zasad je bi još bilo previše optimistično reći da će u „duhu dana D” Zapad i Rusija ubrzo naći zajednički put do mirnog rešenja ukrajinske krize.
Nenad Radičević
objavljeno: 08.06.2014.
.jpg)
