Izvor: Danas, 14.Sep.2014, 22:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija zatečena događajima
Ukrajinska kriza se ispostavila kao težak izazov za globalne međunarodne odnose, čiji epilog ni najiskusniji analitičari ne mogu predvideti. Da li će u konačnom rezultatu uslediti nova Jalta ili će se podići nove gvozdene zavese, ostaje da vidimo. Ima se utisak da je Srbija i njena zvanična politika zatečena razvojem događaja.
Ako je neko na početku i pomislio da sve može proći mimo nas, danas oseća sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << elemente surove stvarnosti zaoštrenih odnosa među velikim svetskim silama. Sva je prilika da ćemo, ukoliko nastavimo sa infantilnim držanjem palčeva ispod stola, sve moleći Boga da ovo prođe, završiti kao umiljato jagnje na ražnju velikih igrača.
Nedoraslost naše spoljne politike trenutnim međunarodnim okolnostima posledica je diletantske spoljne politike postavljene još sa početka Tadić - Jeremićeve političke vladavine. Utemeljivši spoljnu politiku na tzv. četiri stuba, SAD - Rusija - EU - Kina, sa banalizovanim elementima Titove politike nesvrstanosti, narečeni dvojac, a docnije i ostale garniture dovele su Srbiju u ćorsokak za koji se može platiti ozbiljna cena. Proklamovana politička i vojna neutralnost, namenjena manipulaciji unutrašnjim javnim mnjenjem, spolja Srbiju stavlja u poziciju nepouzdanog međunarodnog subjekta, a njenoj spoljnoj politici daje karakter levantinskog obrasca „dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane“. Lišena konzistentnosti i strateške usmerenosti, od srpske diplomatije se ne može očekivati ništa do naricanja nad sopstvenom sudbinom i povremenih konfuznih reakcija i saopštenja. Uglavnom izazvanih pritiscima spolja, a oni će očito biti sve jači. Spoljna politika se mora promeniti.
Na spisku onoga što se može izgubiti i dobiti u optiranju za jednu ili drugu stranu, stoji ozbiljan ulog. Kajanja neće nedostajati, ali to nije kategorija koja treba da oblikuje našu međunarodnu poziciju.
Zakucavši pre trinaest godina na vrata EU, Srbija je u proces pridruživanja uložila velike napore. Manje-više svi društveni odnosi, institucije i državna politika bili su i jesu usmereni na ostvarivanje evrointegracije kao cilja. EU je najznačajniji trgovinski partner i prostor sa koga i dalje dolazi najviše stranih direktnih ulaganja. U EU živi najviše naše dijaspore, od čijih doznaka se decenijama ojačava ekonomska moć zemlje. Praktično sve zemlje regiona su što kao članice, što kao kandidati, nedvosmisleno opredeljene za zajednički ekonomski, politički i bezbednosni kontekst EU.
S druge strane, odnosi sa Rusijom su protkani tradicionalnim političkim uplivom i istorijskim naslagama. Gotovo nepremostiva energetska zavisnost, kao i sve značajniji uticaj ruskog tržišta i ulagača na domaću ekonomiju, stavljaju Srbiju u poziciju najznačajnijeg partnera Rusije na Balkanu. Aktivna podrška zvanične Moskve u kosovskoj krizi i uloga garantne sile Dejtonskog sporazuma stalno doprinosi nasleđenom kolektivnom osećanju prema Rusiji, kao sili zaštitnici. Osećanje nepravde, frustracije skorašnjim ratnim porazima, formiralo je očekivanje o „vaskrsnuću“ blokovske podele u kojoj bi Srbija mogla da profitira i ponovo sedne za zeleni sto ili se lati puške.
Nažalost, u ovom slučaju mudrost nije u oklevanju. Naprotiv, teskoba u kojoj se nalazi Beograd biće sve neprijatnija i mučnija. Razumevanje za naše unutrašnje neprilike je iluzorno očekivati, jer se u ovom momentu igra velika svetska utakmica. Sa tribina je očigledno ne možemo posmatrati. Kontinuitet dosadašnje spoljne politike u vidu bogorađenja, dalje će, s obe strane, produbljivati sumnje u njenu konzistentnost i pouzdanost. Imidž nestalnog, nestabilnog partnera i saveznika na kraju se od svih strana kalkuliše kao neprijateljstvo.
Otvaranje u ovoj šahovskoj partiji, koje Srbija i srpska spoljna politika, doduše kasno, mora da odigra, zahteva žrtvovanje nekih figura. Da li će to biti samo pešaci, videćemo. U svakom slučaju, sada je vreme za hrabrost i šahovsku mudrost. U toj odluci treba voditi računa i o regionalnom kontekstu i odnosima. Nedavni samit lidera Zapadnog Balkana sa Merkelovom jasan je signal pažnje koju EU pokazuje za političke pozicije regiona i njegov zajednički stav. Srbija može potražiti svoju izlaznu strategiju, usaglašavajući sopstvene stavove sa komšijama, ne očekujući ničije ovacije i tapšanja po ramenu.
Sve se ne može dobiti i niko neće ostati neokrznut u ovom sudaru slonova. Najgore je ipak zauzeti buridanovsku poziciju magarca koji će svakako neodlučan krepati od gladi između dva plasta sena.
Autor je programski direktor Evropskog centra za mir i razvoj Univerziteta za mir UN
.jpg)
