Izvor: Večernje novosti, 07.Okt.2014, 14:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slobin grob ostao u Lugansku

BEŽEĆI pred bombama i mitraljezima, Ruskinja Valentina Damjanović (66) na prozoru svog stana u ukrajinskom gradu Lugansku ostavila je malu srpsku trobojku, uspomenu na svog pokojnog muža, Subotičanina Slobodana Damjanovića. - Da sam bar nju ponela, sakrila negde kod sebe, ali gledali smo samo da izvučemo žive glave - punih očiju suza počinje priču Valentina, koja je sa ćerkom Cvetom utočište našla u Subotici. - Ako je ukrajinska vojska pomeša sa sličnom ruskom zastavom, ne smem ni >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << da zamislim šta će uraditi sa stanom. Ne znam ni da li ga više uopšte imam, jer nema nikakvog kontakta tamo. Veze su odsečene, mesecima nema struje, mnoge komšije su nastradale. Želja da olakša dušu izazvala je erupciju strašnih slika i situacija koje je videla i doživela proteklih pola godine. - Sve je počelo demonstracijama i maršom u Kijevu početkom februara, onda željom da se skine Janukovič, pa referendumom, gde nismo hteli da se otcepimo nego samo da dobijemo samostalnost i budemo federacija - objašnjava dalje Ruskinja. - Reakcija ukrajinske vlade nije izostala. Najpre su u Lugansku i Donjecku zabranili ruski jezik, stala je isplata plata i penzija, blokirani bankovni računi, atmosfera među ljudima počela je da se usijava, a onda su došli i prvi tenkovi. Jedna za drugom do temelja su sravnjene 21 škola i 18 bolnica, a okolna sela su bukvalno nestala. Dnevno su po nekoliko puta bežali u podrum da bi se sačuvali od bombi. Prve komšije, muž i žena, od granate su poginuli nasred ulice. - To nije samo legitimna ukrajinska vojska, nego ima i mnogo plaćenika. Nisu birali, ubijali su koga su stigli - nastavlja uzdišući. - Kakvi ljudi mogu biti kada pred majkom razapnu trogodišnjeg dečaka, kao da je Isus, muče ga kako bi im ona rekla gde joj je muž. Njeno srce je bukvalno prepuklo, umrla je pre nesrećnog deteta. Videvši da krvoproliće neće skoro prestati, Valentina je u junu sa ćerkom, čamcem pa kroz šume, nekako stigla do ruske granice, a potom i do Moskve. Tamo je pozajmila novac i došla kod devera u Suboticu. U Ukrajini ovih dana nema ratnih dejstava - Ostavila sam sve tamo, ali najžalije mi je što je Slobodanov grob ostao u Lugansku, gde se ja sigurno više neću vratiti - plačući će Vanjuša, grleći Slobodanovu sliku. - Meni ne treba puno, jer mi nikad nismo ni naučili da živimo u izobilju. Jedina želja mi je da Slobine kosti donesem u Suboticu, da ne ostane tamo među neprijateljima. Znam da nije lako, za to je potrebno mnogo novca, ja ga nemam, pa molim sve institucije koje mogu nekako da mi pomognu. Ne smem ga ostaviti tamo... ODUŠEVLjENA SUBOTICOM Valentina je prijatno iznenađena pravima koje manjine imaju u našoj zemlji, gde postoje natpisi, mediji na manjinskim jezicima, koji se sasvim slobodno mogu pričati na ulici. - Mi smo u kući mogli da pričamo ruski i srpski, ali na ulici samo ukrajinski - predočava Valentina, koju je bez daha ostavilo i groblje crvenoarmejaca u Dudovoj šumi. - Već decenijama se brinete o grobovima tuđina koji su se borili u vašoj zemlji, dok se u Ukrajini sada sravnjuju sa zemljom.
Pogledaj vesti o: Subotica

Nastavak na Večernje novosti...