Izvor: Politika, 26.Jan.2015, 16:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat kad mu vreme nije
Ukrajina je u ratnom stanju! Neprijatelj je – Rusija! To je u utorak uintervjuu ukrajinskoj televiziji izjavio Andrej Lisenko, visoki funkcioner vlade u Kijevu. Kako je naglasio, pomenuta objava za sada je kovertirana, ali ako ruske vojne snage krenu na Černigovsku ili Harkovsku oblast, rat je – neizbežan.
Svoj doprinos ratnoj retorici dao je i ukrajinski premijer Arsenij Jacenjuk izjavom da će se prema novoj mobilizaciji, objavljenoj 20. januara, broj ukrajinskih vojnoslužećih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa sadašnjih 68.000 popeti na čak – 250.000.
Potom su vesti išle sledećim redom: prvo je u sredu kasno uveče iz Berlina stiglo saopštenje da su se ministri spoljnih poslova Nemačke, Rusije, Ukrajine i Francuske dogovorili o ispunjenju planova utanačenih u septembru u Minsku o obustavi vatre i povlačenju teškog naoružanja sa linije sukoba kod Donjecke i Luganske oblasti. U četvrtak, međutim, novi šok: u granatiranju trolejbuske stanice u gradu Donjecku poginulo je trinaest osoba! Granata je, kako se tvrdi, ispaljena sa ukrajinskih položaja.
Dodajmo i da je ruski predsednik Vladimir Putin uputio u Kijev do detalja razrađen plan o smirivanju situacije na frontu, povlačenju teške artiljerije, vojske, uspostavljanju tampon zone... Ukrajinski parlament je ovaj predlog glatko odbacio.
Koliko se sve pomenuto uklapa u već pomenutu „kovertiranu objavu rata”, pitanje je koje traži odgovor.
Zašto bi Ukrajina krenula u rat usred zime, kada su uslovi za takve pohode najnepovoljniji? I kada se u ovdašnjem društvu, polako ali sve češće, javljaju protesti protiv sulude pogibije mladića na jugoistočnom ratištu? Gde naći pare za kupovinu novog i savremenijeg naoružanja i ostale opreme za vojsku? Sem toga, istorija uči da je rat protiv Rusije unapred izgubljen, kako je to u svom nedavnom godišnjem obraćanju deputatima Državne dume Rusije napomenuo predsednik Vladimir Putin, koji je pri tome na umu imao mnogo opasnije protivnike od Ukrajine...
Odgovor bi se mogao pronaći u nekoliko činjenica. Prva bi svakako mogla da bude Jacenjukovo izrazito zalaganje za što žešći vojni odgovor pobunjenicima sa jugoistoka zemlje. Premijer je danas glavni jastreb u redovima ukrajinske vlade i u mnogo čemu se u tom pogledu razlikuje od daleko umerenijeg predsednika Petra Porošenka.
Takođe, nije tajna da Jacenjuk naginje savezništvu sa SAD. O tome svedoči i podatak da se u Kijevu u prošlu sredu obreo i američki general Frederik Ben Hodžis, glavnokomandujući kopnenih snaga SAD. Nema sumnje da je njegova poseta imala za cilj da ukrajinskim kolegama ukaže na pogreške u načinu ratovanja, da poneku ideju, pa možda i obeća doturanje savremenijeg naoružanja.
Kako traje ratno stanje na jugoistoku Ukrajine, stiče se utisak da vlasti u Kijevu (ne i predsednik države Petar Porošenko) nemaju interes da barem ublaže, ako ne i potpuno okončaju sukob u Donjecku i Lugansku. Kijevski jastrebovi, smešteni u sigurnosti, daleko od ratišta, svesni su da iz eventualnog otvorenog sukoba sa Rusijom ne bi mogli da izađu neoprljanih prstiju. Ali to po svoj prilici i nije njihova računica. Naprotiv, oni rade sve što mogu kako bi u taj rat uvukli barem SAD, pošto na države Evropske unije, očigledno, ne mogu da računaju. Otud i njihova gromoglasno izražena želja da postanu članica zapadne vojne alijanse – NATO-a.
U toj računici pogrešna je samo premisa da bi Vašington bio voljan da šalje američke marince da vade ukrajinsko kestenje iz vatre. Naprotiv, snabdeli bi ukrajinsku armiju gomilom (zastarelog) naoružanja, poslali bi im ponekog savetnika i mnogo obećanja i sačekali da vide kako se stvari razvijaju. Uostalom, podsetimo, Ukrajina je prošle godine već dobila naoružanje iz zemalja bivše istočne Evrope, zaostalo iz sovjetskih vremena, ali ne zato da bi osavremenila svoju bojnu tehniku, nego da bi Amerikanci pomenutim zemljama mogli po skupe pare da isporuče svoje modernije naoružanje.
Moskva se već duže vreme zalaže da Donjeck i Lugansk dobiju specijalni status unutar ukrajinskih granica. Ali, po nekima, to je samo izgovor za produženje „zamrznutog konflikta” koji bi omogućio Moskvi da situaciju drži pod svojom kontrolom, a da eventualne sukobe „odmrzava ili zamrzava” prema sopstvenom nahođenju i strateškim potrebama.
Ako bismo sebi uzeli slobodu da prognoziramo, otvoreni rat između Ukrajine i Rusije neće se dogoditi. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da bi time Kijevu sva vrata za ulazak u evropsko društvo bila zatvorena na dug period. To bi trebalo da podrazumeva i da će gore spomenuti koverat ipak ostati zatvoren, da bi ga jednoga dana u budućnosti otvorili neki istoričari.
Ali u današnjim uslovima, posebno ovakvim kakvi vladaju u Evropi, davati prognoze prilično je nezahvalno. Jer Stari kontinent odavno nije puki skup nezavisnih država, već porodica koja je prožeta bezbrojnim društvenim i privrednim nitima. Uostalom, to je pokazao i odnos EU prema ratu u Ukrajini koji se (odnos) uglavnom sveo na retoričku podršku i poneku finansijsku pozajmicu. Malo za okončanje bune na jugoistoku bivše sovjetske republike.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 26.01.2015.
.jpg)
