Izvor: Deutsche Welle, 22.Feb.2022, 11:22
Putinova objava rata
Vladar iz Kremlja negira nezavisnost Ukrajine i šalje trupe u Donjeck i Lugansk. Ako Evropa dozvoli da mu ovo prođe, veliki rat je neizbežan, smatra bivši dopisnik DW iz Kijeva Frank Hofman.
Sad se sve odvija veoma brzo: ruske trupe zauzimaju delove druge najveće evropske zemlje. S ruskim oznakama na epoletama. Ne onako kako su to činile u poslednjih osam godina, potajno. Ili kao što su to uradile na Krimu, kao anonimni „zeleni čovečuljci“. Ne, Vladimir Putin >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << šalje zvanične ruske trupe kao okupatore u jednu evropsku zemlju, koja je članica Ujedinjenih nacija – u Ukrajinu.
To je novo kršenje međunarodnog prava, kao i mnogo puta do sada. To je kršenje Memoranduma OEBS-a iz Budimpešte iz 1994. godine, nakon kojeg je Ukrajina dobrovoljno predala svoje atomsko oružje. Potpisnici – Rusija, Velika Britanija i SAD -obavezali su se zauzvrat da će poštovati suverenitet i postojeće granice Ukrajine.
To što nova ruska vojna intervencija u Ukrajini krši taj sporazum trebalo bi da probudi i one u Nemačkoj koji misle da Putin ne misli tako ozbiljno, što je veoma rašireno mišljenje. Jer – on misli ozbiljno! Borkinje i borci za ljudska prava iz bivšeg DDR-a shvataju to upravo onako kako je i zamišljeno: kao objavu rata.
Nije obična susedna zemlja
U ponedeljak je Vladimir Putin svom narodu i Evropi izjavio – opušteno, s iskrivljenom kravatom i obe ruke na stolu, ali sasvim ozbiljno: „Ukrajina nije obična susedna zemlja. Ona je sastavni deo naše istorije, kulture i našeg duhovnog kontinuiteta.“
Frank Hofman, bivši dopsinik DW iz Kijeva
Duhovni kontinuitet? Za one slabije informisane, radi se o tome da „unutrašnja Rusija“ sa sedištem u Kijevu, na koju se pozivaju današnji nacionalistički Rusi, svoj mitski začetak ima u Lavri, kijevskom pećinskom manastiru.
U televizijskom govoru vladar Kremlja potpuno je skinuo masku. Od onog vremena kada je Vladimir Putin oduševio poslanike u nemačkom Bundestagu i kad se čak pojavila nada da bi moglo nešto da bude od nove, moderne Rusije – nije ostalo ništa. Prošle večeri u Kremlju je sedeo onaj Vladimir Putin kakav je on sigurno uvek i bio: tajni agent, dete svoje organizacije KGB-a.
Gotovo sedamdesetogodišnji bivši tajni agent, koji je nekada bio stacioniran u Drezdenu, sedi za tamnosmeđim stolom i podiže ruke kako bi označio navodnike: „Zahvalni naslednici“, kaže on, „srušili su Lenjinove spomenike. Oni to nazivaju dekomunizacijom.“
Pritom se mora znati da su u Ukrajini pojmom „dekomunizacija“ i tamošnji nacionalisti, ali i borci za ljudska prava i umetnici, nakon pro-evropske Majdanske revolucije 2014. opisivali svoj put „u Evropu“. Ovi drugi u nesumnjivo kritičnom suočavanju s procesom rušenja spomenika.
U Kijevu i brojnim drugim gradovima Ukrajine činili su ono što su činili i građani bivšeg DDR-a nakon pada Berlinskog zida. Rušeni su Lenjinovi spomenici kao znak novog početka, a usledila je kritička rasprava o tim postupcima. To je dakle proces jednog otvorenog društva koji se odvijao u jednoj postsovjetskoj zemlji, u Ukrajini.
To se ne sviđa tajnom agentu u Kremlju, onom čoveku koji je od Rusije iz Jeljcinovog vremena stvorio privrednu strukturu KGB-ovih oligarha zasnovanu na nafti i gasu. To se može objasniti Putinovim svetonazorom: taj čovek nema veze s evropskim poimanjem politike, kulture i društvene refleksije.
Suprotstaviti se Putinovom zločinu
Ukrajina je s Narandžastom revolucijom 2004. krenula putem koji su pratile poteškoće. Godine 2013. na kijevskom trgu Majdanu počeli su protesti nakon što je Janukovičeva vlada odana Kremlju odbacila sporazum o pridruživanju s Evropskom unijom. On je bio drugi postsovjetski vladar kojeg su Ukrajinke i Ukrajinci oterali s vlasti. I oni će to ponovo da urade, jer oni znaju kako se to radi.
Evropa sada ima šansu: ili da se suprotstavi Putinovom zločinu ili da i ona bude odgovorna za veliki rat – koji se još može izbeći. Ali, svako rešenje kojim se Putinu bude dozvolilo da zauzme još jedan deo Ukrajine, kao što su područja Donjecka i Luganska koje kontroliraju pobunjenici, nosi u sebi klicu stvarnog rata protiv Ukrajine. I zato to nije rešenje.
Demokratska Nemačka kao deo Evropske unije pritom ima najveću odgovornost. Jer, nemački vojnici su po nalogu Hitlera napali najpre Poljsku, a zatim Ukrajinu i Belorusiju.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.
.jpg)
