Izvor: Politika, 18.Dec.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Produbljeni sukob Amerike i Rusije
Novi set američkih sankcija znači nastavak hladnoratovskog nadmetanja čiji je talac ceo svet
Zakon o pružanju podrške slobodi u Ukrajini – ime je pod kojim je američki Kongres usvojio paket mera koje se tiču ukrajinske krize, a da bi one postale važeće potreban je predsednikov potpis, što će, kako se najavljuje, Barak Obama učiniti do kraja nedelje. Iza prilično neodređenog naziva dokumenta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa Kapitol hila krije se međutim set novih, još oštrijih sankcija koje SAD nameravaju da uvedu Rusiji. Dodatni pritisci nesumnjivo znače i nastavak hladnoratovskog nadgornjavanja Vašingtona i Moskve čiji je talac ceo svet.
Kongres ovog puta sankcioniše ruski izvoz oružja i izvoz nafte, a kažnjava i finansijske institucije preko kojih se vrše takve transakcije. Nanišanjen je „Gasprom”, potom se obezbeđuje novac za „osnaživanje demokratskih institucija i organizacija civilnog društva” u Rusiji, a sve te mere trajaće dokle god Moskva podržava grupe koje potkopavaju „mir, bezbednost, stabilnost, suverenitet ili teritorijalni integritet Ukrajine”. Kongresmeni podržavaju isporuku oružja Kijevu i odvajaju sredstva za finansiranje opozicionih medija.
Ako su nove mere signal kojim putem će američko zakonodavno telo da ide pod dominacijom republikanaca, onda je zatezanje ionako napetih odnosa Vašingtona i Moskve više nego očekivano.
Jedan od glavnih arhitekata novog paketa sankcija je republikanski senator Bob Korker, koji je viđen za mesto predsedavajućeg Spoljnopolitičkog komiteta Senata. Njegovo delovanje krasi ratoboran pristup u međunarodnim odnosima, a stajao i iza ranijeg Zakona za sprečavanje ruske agresije, koji je zagovarao još žešću konfrontaciju sa Rusijom.
Uprkos neskrivenom likovanju zbog sve većeg ruskog finansijskog posrtanja pod teretom sankcija, deo zapadnih intelektualaca upozorava da se Kongres odlučio za pogrešnu taktiku.
„Umesto pružanja podrške miroljubivim snagama u Rusiji (ako takva frakcija uopšte postoji u Kremlju), agresivna politika će samo ojačati konzervativne snage i dati priliku Putinu da na nacionalističkoj retorici udvostruči popularnost”, ocenjuju politikolozi sa Univerziteta Erlhem.
Rusofobija u Americi i antiamerikanizam u Rusiji su efikasne karte na koje igraju tvrdokorne struje u obe zemlje. Svojevremeno je nekadašnji predsednički kandidat Mit Romni pominjao Rusiju kao američkog neprijatelja broj jedan, a Vladimir Putin je još 2007. govorio o sličnosti SAD i Trećeg rajha u pogledu „prava na izuzetnost i diktata u svetu”.
Sankcije predvođene Vašingtonom imale su zapaženiji efekat tek drastičnim obaranjem cene nafte na svetskom tržištu, čime je ogoljena velika unutrašnja falinka ruskog sistema.
„Rusija: teško je ići u rat ukoliko proizvodite samo jedan proizvod a polovina bogatstva je u rukama 100 oligarha koji ne žele da izgube novac”, precizno je na „Tviteru” sumirao situaciju ekonomista Branko Milanović.
Pokazalo se da je ruska privreda, u najvećoj meri zasnovana na izvozu energenata, jaka onoliko koliko su jake cene gasa i nafte. Ekonomski analitičari upozoravaju da, uprkos razuveravanju Kremlja, Rusiji preti ponavljanje ekonomske krize iz osamdesetih godina u SSSR-u kada su cene nafte i gasa bile na rekordnom minimumu, što se odrazilo na inflaciju i siromašenje građana. Strahuje se i od scenarija iz 1998. kada su građani ostali bez svoje ušteđevine, pa ovih dana da bi predupredili takvu mogućnost Rusi masovno hrle u trgovine i kupuju sve što im dođe pod ruku...
Nemoguće je ne primetiti dozu zadovoljstva u izveštajima zapadne štampe povodom novonastale situacije u Rusiji. Pad cene nafte, vrtoglavi sunovrat rublje i sve teža ekonomska situacija interpretiraju se kao zaslužena kazna koja je stigla Putina zbog aneksije Krima. Ništa drugačiji nisu mediji na drugoj strani političkog spektra koji ne propuštaju priliku da razrađuju teorije o američkoj nemoralnosti nakon rasnih nemira u Fergusonu i objavljivanja sažetka izveštaja o mučenju zatvorenika u režiji CIA.
Nije zanemarljiv ni međunarodni kontekst ukrajinske krize, čiji su Moskva i Vašington glavni protagonisti. Svet se menja dramatičnom brzinom, a pregrupisavanje saveznika se kao i uvek odigrava po interesnim sferama.
Mnogi su saglasni da su najveći dobitnici ove igre Kina i eventualno Turska, dok je Evropa po više kriterijuma ostala kratkih rukava. Dosad neprikosnoveni američki saveznik u regionu, Turska kao da je pronašla zajednički jezik s Rusijom.
Putin je u Ankari obnarodovao da je projekat gasovoda „Južni tok” gotov. Loša vest za Evropljane imala je svoj pozitivni odjek za Turke – najavljeno je će Rusija projekat izgradnje kapitalnog gasovoda prekomponovati na Tursku.
Kao signal eventualnog turskog zaokreta mogla bi da se čita i neprimereno oštra poruka Ankare Evropskoj uniji povodom kritika zbog hapšenja novinara. Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan je poručio EU da „svoju mudrost čuva za sebe”.
Nove sankcije koje zagovara Kongres mogle bi da indirektno podstaknu približavanje Rusije i Kine. Dve zemlje imaju mnogo međusobnih nerešenih problema, ali jedan faktor bi mogao da prevaziđe neslaganja: opasnost od SAD.
Magazin „Forbs” poseća da je Kapitol hil novim paketom mera prevideo jednu od osnovnih istina u američkoj spoljnoj politici, još od istorijske Niksonove posete Kini, a to je – neophodnost da se Rusija i Kina drže podalje jedna od druge.
Dragan Vukotić
objavljeno: 18.12.2014.
