Izvor: Blic, 27.Apr.2011, 02:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preživeli: Nikada nam nije rečeno koliko smo opasno ozračeni
KIJEV - Četvrt veka posle najveće nuklearna katastrofe u istoriji čovečanstva, koja se desila na četvrtom bloku Čerbnobiljske centrale 26. aprila 1986, svet je saznao mnogo više o tom kobnom događaju zahvaljujući svedočenju dosad bezimenih heroja, takozvanih likvidatora koji su nadljuskim naporima nastojali da spreče još veću katastrofu, ugase požar i pokriju rektor betonskim sarkofagom. Nekadašnja nuklearna elektrana >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Černobilju
Inženjer Natalija Manzurova, jedina preživela naučnica iz grupe "čistača” ili likvidatora, tada je imala 35 godina i radila je u nuklearki Ozersko u Rusiji. Ona je zajedno sa još 13 naučnika pozvana da se odmah javi na mesto nesreće radi uklanjanja i zakopavanja svega što je bilo kontaminirano radijacijom u Pripjatu, gradiću u neposrednoj blizini havarije gde su stanovali zaposleni u nuklearki.
- Moj prvi utisak bio je da smo stigli u ratnu zonu u kojoj je eksplodirala neutronska bomba. Osećala sam se kao da vodim bitku s nevidljivim neprijateljem. Sve zgrade su bile netaknute, ali nigde ni žive duše. Svuda samo muk. Činilo mi se kao da sam jedino živo biće na nekoj čudnoj planeti - seća se Manzurova, koja je dobila rak štitne žlezde i ima brojne zdravstvene tegobe.
- Zadatak nam je bio da merimo radijaciju i stepen kontaminacije biljaka. Zatim su buldožeri kopali rupe i sve smo u njih zatrpavali - kuće, pse, stoku, sve. Neke divlje životinje morali smo da ubijamo u bacamo u jame. Nikada nam nije rečeno koliko smo bili ozračeni. Jedan kolega je recimo stao u radioaktivnu baru i odmah mu je izgoreo unutrašnji đon čizama. Ipak smo ostali jer smo smatrali da nam je to dužnost - rekla je o svom tadašnjem zadatku Mazunova. Natalija Manzurova danas
Likvidator Jurij Andrejev, u to vreme šef smene elektrane, a danas predsednik "Saveza ukrajinskog Černobilja”, priča:
- Posle eksplozije, svi smo pohrlili u centralu, neko peške, neko službenim autobusom. Radili smo u epicentru eksplozije. Za samo 24 sata sve je bilo pod kontrolom. Ali je ljudima čak i donji veš svetleo od ozračenosti - kaže on.
Andrejev je ogorčen zbog toga što su junacima proglašeni vatrogasci, vojnici s lopatama i piloti helikoptera, dok je osoblje nuklearke bilo žigosano. ž
- Na primer, narodu je rečeno da su vatrogasci herojski ispumpali radiokativnu vodu ispod rekatora. Ali pre toga neko je morao da je prespe iz betonskog boksa, a to je značilo da stojite do pojasa u toj radioaktivnoj vodi i radite. A to su uradila tri naša čoveka.
Natalija za vreme čišćenja 1986.
Posle katastrofe iz centrale je pobegla većina osoblja: od 6.000 zaposlenih ostalo je samo njih 800. Ti samopožrtvovani ljudi do sredine maja su boravili u pustom gradu i plašili su se da spavaju sami jer se dešavalo da se onesveste, a telefoni nisu radili. Oni kažu da nisu imali dozimetre predviđene za tako visok stepen radijacije.
- Do katastrofe smo koristili aparate koji su mogli da izmere ukupnu godišnju dozu od pet rema. Mi smo tu dozu primili za samo nekoliko sati. Moćnije uređaje smo dobili tek posle 9. maja i krenuli smo od nule, iako je odavno trebalo da budemo evakuisani”, priča Andrejev.
Konstantin Čečerov (64), legendarni likvidator iz grupe Kurčatovskog instituta i šef černobiljske laboratorije za istraživanje goriva, važi za najozračenijeg čoveka na svetu. On je zajedno sa svojim službenicima obišao svaki kutak razorenog četvrtog bloka i, na svoje zaprepašćenje, otkrio da tamo nije bilo nuklearnog goriva.
Ovaj naučnik je na osnovu toga odgonetnuo najveću černobiljsku zagonetku: tamo se nije toliko radilo o nuklearnoj eksploziji koliko o nuklearnom "pucnju” u stratosferu. "Ukrajina je zapravo imala sreće jer je raznet samo krov reaktora, a ne i bočni zidovi, tako da je najveći deo radiokativnih čestica otišao uvis. Ovu teoriju potvrđuje i to što je, igrom slučaja, iznad nulearke u trenutku eksplozije leteo avion na visini od 15 kilometara. Kad je sleteo na njemu je otkrivena radijacija koja nije mogla da se izmeri”, ispričao je Čečerov. On sam je primio radijaciju od 2.200 rendgena ili 22.000 milisiverta. Poređenja radi, maksimalna ukupna doza za černobiljske "čistače” iznosila je 250 milisiverta.
Danas je u vezi sa ovom havarijom ostalo mnogo zagonetki i, što je najvažnije, još uvek nisu rehabilitovani ljudi na koje je neopravdano svaljena krivica za ono što se desilo. Bivši direktor atomske centrale Viktor Brjuhanov, poslanik i nosilac mnogo ordenja, proglašen je za zločinca i osuđen na 10 godina robije u radnom logoru.
Zajedno s njim teret krivice prebačen je na pet službenika: glavnog inženjera Nikolaja Fomina, njegovog zamenika Anatolija Djatlova, načelnika pogona reaktora Alekseja Kovaljenka, šefa smene nuklearke Borisa Rogoškina i inspektora Jurija Lauškina. Osuđena su još trojica zvaničnika pogona, ali ih je smrt "spasila” zatvora. Brjuhanov je posle izricanja presude doživeo nervni slom, a majka mu je preminula od infarkta.
Za vreme suđenja bio je u samici pod stalnim nadzorom: ni u toalet nije smeo sam. Oslobođen je uslovno 1991. Posle dva moždana udara, danas živi kao pustinjak na periferiji Kijeva. Fomin je posle dve godine zatvora oboleo od reaktivne psihoze, pa je prebačen na psihijatrijsku kliniku. Ostali nisu među živima. Niko se još nije setio da predloži njihovu rehabilitaciju.
Černobilj u brojkama
Radioaktivnoj kontaminaciji bilo je izloženo 12 ukrajinskih oblasti na 50.000 kvadratnih kilometara, 19 ruskih regiona na 60.000 kvadratnih kilometara i 46.500 kvadratnih kilometara Belorusije. Posledice havarije osetile su se u 17 država Evrope na površini većoj od 200.000 kvadratnih kilometara, kao i u nekim oblastima Azije, Afrike i Amerike.
Prema izveštaju UN iz 1995. godine, broj neposredno i indirektno stradalih od havarije iznosi devet miliona ljudi, dok Međunarodna organizacija za zaštitu prirodne sredine "Grinpis” tvrdi da je samo u te tri najpogođenije zemlje umrlo oko 200.000 ljudi, a da će u budućnosti u celom svetu oko 270.000 slučajeva onkoloških oboljenja biti izazvano radijacijom iz Černobilja, a 93.000 će se završiti smrću.
U bivšem SSSR-u na otklanjanju posledica havarije bilo je angažovano 250.000 ljudi, od kojih je za poslednjih 10 godina 70.000 umrlo, a 150.000 su postali invalidi. Pojedini stručnjaci u Rusiji smatraju da će tek oko 2056. godine "proći ono najgore” - umreće oni koji su ozračeni u prvom naletu radijacije, a glavni ruski sanitarni lekar Genadij Onišenko kazao je da će se negativne posledice havarije osećati još 300 godina.
.jpg)
