Izvor: Politika, 02.Jun.2011, 00:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na baltičkom morskom žalu…
Kod nas se fiskalno prilagođavanje svodi na povećanje javnih prihoda i pronalaženje načina za finansiranje budžetskog deficita, a ne na smanjenje javnih rashoda
Koje je istočnoevropske zemlje globalna finansijska kriza najteže pogodila? Odgovor znaju svi protivnici „neoliberalizma” i globalizacije – baltičke republike. Ukoliko se, naravno, izuzme Ukrajina, koju neprestano pogađa sve i svašta, nezavisno od svetskih kretanja. Upravo se dubina recesije, odnosno pad >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bruto domaćeg proizvoda u baltičkim zemljama u 2009. godini uzima kao dokaz fundamentalnih grešaka njihove ekonomske politike, pa i generalno neizbežnosti sloma „neoliberalnog” modela. Najpopularniji svetski ekonomisti (poput Pola Krugmana) lamentirali su nas sudbinom Letonije kao nove Argentine.
Dobro, nego, da citiram Baneta Bumbara: „Šta je bilo posle?”. Prema najnovijim podacima, iz aprila ove godine, dve od tri baltičke republike su se u prošloj godini vratile privrednom rastu, dok je jedino Letonija, najteže pogođena krizom, zabeležila dalji pad bruto domaćeg proizvoda, ali on nikako nije dramatičan (-0,3 odsto), a kretanja na kvartalnom nivou pokazuju da će se taj pad pretvoriti u rast u ovoj godini. Dakle, predviđeni krah „neoliberalnog” modela trajao je godinu dana. Pri tome, sve tri zemlje su održale režim valutnog veća, što znači da je domaća valuta čvrsto vezana za evro (Estonija je čak od početka ove godine i u evrozoni), odnosno opstao je njen fiksni kurs. Ukratko, Letonija nije postala nova Argentina. Kako su to uspeli da postignu? Vrlo jednostavno – fiskalnim prilagođavanjem!
E sad, ekonomisti, naročito oni koji savetuju vlasti (bilo koje zemlje), obožavaju da koriste tehničke eufemizme, poput fiskalnog prilagođavanja. A šta stoji iza tog tehničkog termina? Umanjenje javnih rashoda, kako u apsolutnom iznosu, tako i u relativnom (u odnosu na bruto domaći proizvod). A to znači, pre svega, umanjenje plata i otpuštanje zaposlenih u javnom sektoru, umanjenje penzija državnog penzionog sistema, kao i eliminisanje subvencija za sve i svašta (i bankrotstvo mnogih preduzeća). Dakle, fiskalno prilagođavanje je jako bolno i ima mnoge žrtve, ali je zbog toga što su se baltičke republike odlučile da očuvaju valutno veće, odnosno da ne devalviraju domaću valutu, bilo jedini mogući izlaz.
Zašto? Zbog toga što, ukoliko ne postoji mogućnost klizanja valute, jedino što može da se učini jeste umanjenje rashoda, odnosno tzv. nominalno prilagođavanje: plate padaju u nominalnom iznosu. Ili jare, ili pare! Naravno, konceptualni sukob između ozbiljnih ekonomista leži u tome da li je za neku konkretnu zemlju, sa konkretnim parametrima, bolje da primeni „jare” ili „pare”, ali niko ozbiljan ne spori da ne može i jedno i drugo. Jedino se smanjenjem troškova javnog sektora mogu umanjiti ukupni troškovi, pa se onda može očuvati ili unaprediti konkurentnost zemlje na svetskom tržištu, a upravo tu leži ključ opstanka malih i otvorenih privreda, poput baltičkih republika i – Srbije.
Kako je to bilo moguće na obalama Baltičkog mora? Zbog toga što postoji nacionalni konsenzus o tome šta su prioriteti i što su zbog toga spremni na žrtve da bi se očuvale prihvaćene vrednosti. Da li je bilo protesta i nemira? Naravno – nisu samo obećavali „vruću radničku jesen” nego su protesti (osim u Estoniji) bili žestoki. Ali vladajuće koalicije, čak i ukoliko su se menjali kabineti, imale su jasnu antikriznu koncepciju: smanjenje javne potrošnje i unapređivanje konkurentnosti domaće privrede, ne samo sa stanovišta proizvoda, nego, što je možda još i bitnije, priliva stranog kapitala. Na kraju, u dve od tri baltičke republike, vladajuće koalicije koje su sprovodile ovu „gorku medicinu” su reizabrane, a u Litvaniji u međuvremenu nije bilo (prevremenih) izbora (redovni slede iduće godine).
Kakve to veze ima sa Srbijom? Osim proporcionalnog izbornog sistema, koalicija i veličina privrede – ništa! Kod nas se ponosito nastavlja sa davanjem subvencija za sve i svašta. Kod nas se ponosito nastavlja sa daljim zapošljavanjem ljudi u javnom sektoru, umesto sa njihovim otpuštanjem. Kod nas se ponosito traže i dobijaju povećanja penzija i plata u javnom sektoru. Kod nas se fiskalno prilagođavanje svodi na povećanje javnih prihoda i pronalaženje načina za finansiranje budžetskog deficita, a ne na smanjenje javnih rashoda. Kod nas se prilagođavanje svodi na klizanje dinara i pad troškova u realnom iznosu. Kod nas, kada dinar jača, malo ko brine što se time gubi na konkurentnosti naše male i otvorene privrede. Kod nas oni koji su na vlasti brinu isključivo o tome kako da na njoj ostanu, smatrajući da je jedini način za to dalje povećanje javne potrošnje.
A gde to vodi? Procenite sami!
predsednik CLDS, profesor Pravnog fakulteta BU
Boris Begović
objavljeno: 02.06.2011.
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
