Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Maj.2016, 09:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Natpevavanje, nadigravanje…
Dve velike krize dobile su, kao retko kada, istovremeno zaoštravanje u – pesmama i igrama. Natpevavanje je dodatno posvađalo Rusiju i Ukrajinu, a nadigravanje Tursku i Rusiju.
Trijumf predstavnice Ukrajine na Pesmi Evrovizije Moskva je doživela kao rezultat “antiruske politizacije”, a zbog pobede moskovskog CSKA u finalu košarkaške Evrolige nad istanbulskim Fenerbahčeom, jedan razočarani turski >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << političar je lansirao gorku šalu – da bi trebalo oboriti još jedan ruski vojni avion. Usred tih povećanih napetosti Srbi su se pokazali kao uzorni balanseri: iz žirija je najviše poena otišlo ukrajinskoj, a iz publike ruskoj pesmi, dok smo, povodom pomenutog sportskog raspleta takoreći jednoglasno i slavili Miloša Teodosića i žalili Željka Obradovića.
Svađe povodom ishoda na Evroviziji i u Evroligi samo su deo rastućih neslaganja oko odluka u svakojakim, dalekosežnijim igrama i pojanjima. Prostor bivše SFRJ opet, nažalost, tu podskakuje i podvriskuje u prvom redu. “Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine”, kako je kliktao vođa kontramitinga u Banjaluci, duh je koji se, u različitim dozama i oblicima, pomalja i u ukupnim odnosima u BiH, razmenama zvaničnih uvreda u rekordno dugačkoj vlasti crnogorskog lidera, preganjanjima oko lelujave vladajuće koalicije u Hrvatskoj, a naročito u raspisivanju izbora u Makedoniji gde će, kako su stvari stajale dok je ovaj tekst išao u štampu, učestvovati samo vladajuća stranka. Pride: Kosovo sa unutrašnjim košmarima i spoljnim usponima, zagrebačko usporavanje puta Srbije ka EU, pa nasilničko “fantomizirano” rušenje objekata po beogradskoj Savamali, i to u gluvo doba postizborne, za vlast slavljeničke, noći.
Svet je, međutim, mahom uzrujan zbog još većih odstupanja od opšte poželjnosti i specifičnih preporučljivosti. Malo-malo, pa se neko ili nešto prozove za nalikovanje ozloglašenim režimima.
Slično pojedinim analizama koje u novim gibanjima na ovim prostorima naziru obrise katastrofalnih 1990-ih, učestale su asocijacije na oživljavanje aveti svetskih ratova. Bivši londonski gradonačelnik i jedan od najglasnijih evroskeptika Boris Džonson nije se libio da mirno kontinentalno objedinjavanje u verziji EU označi kao novu verziju Hitlerovog pohoda za potčinjavanje Evrope. Istovremeno, po Americi se šire upozorenja da predizborni uzlet milijardera i šoumena Donalda Trampa, s pojedinim njegovim zastranjivanjima, podseća na nacističke projekte.
Bar u prvoj od te dve procene nesporno je – preterivanje. Ipak, u oba slučaja zabrinjava isto – evidencija o slabljenju ili bar o preoblikovanju demokratskih ustrojstava, s neizvesnim ishodom.
Posebnu pažnju su mi, pritom, privukli tekstovi koji zastupaju suprotstavljena gledišta. U prvom, na stranicama Njujork magazina, britanski komentator i bloger Endru Salivan ukazuje, uz pozivanje od Platona do dejstva blogosfere, da “preterivanje” u demokratičnosti pogoduje potonjem uspostavljanju tiranije, jer “previše” slobode vodi ka ujednačavanju svega i svakoga, bez priznavanja autoriteta, a što se ispostavlja kao podesan teren za uzlet pojedinca koji uspostavlja “red”.
Tiranina, koga u kombinaciji istorijskih i savremenih okolnosti autor nazire u onome kako Tramp sam sebe nagoveštava, karakterišu, uz ostalo, nedostatak samokontrole zarad vladanja drugima, koji noću vrlo malo spava, a od rane zore tvituje i o stvarima o kojima nema pojma. Pri čemu blede razlike između neobaveznosti i politike, uz prevlast emocija i narcizma nad racionalnošću i potrebom da se radi za opštu dobrobit. I da ujedno ume da sistemski strah koji širi kombinuje sa srdačnim nastupom u neposrednim susretima s podanicima.
I u Americi i u Evropi deficit demokratije, a ne njen suficit, pogoduje uzletu demagoga, polemiše američki pisac Majkl Lind. Ukazuje na dvostruko povlačenje, i birača i elite, iz masovnog izbornog procesa, tako da na vlast dolaze političari koje podržavaju donatori.
Umesto izabranih, dodaje, sve češće nacionalnom sudbinom upravljaju neizabrana tela, pri čemu se neretko događa da se previše suvereniteta žrtvuje zarad male ekonomske dobiti, dok se poslanici odriču ustavnih obaveza i radije se prepuštaju kritici nego što se posvećuju donošenju zakona. Pa se tako pored neliberalne demokratije, koja se portretiše kao tiranija većine, suočavamo i sa drugom krajnošću, nedemokratskim liberalizmom u kojem prevladavaju pravila po ukusu tehnokratske elite.
Još pre nekoliko godina dva španska eksperta, Mauro Giljen i Emilio Ontiveros, podrobnom studijom upozorili su da se ovaj vek od druge polovine prethodnog bitno razlikuje po tome što je sada više posrnulih i neupravljivih država nego diktatura. Pritom su kao glavnu zagonetku, na čije bi odgonetanje moglo da se potroši celo ovo stoleće, istakli: kako to da je uporedo s prevlašću demokratije kao glavnog globalnog oblika vlasti došlo do povećanja broja zemalja s posrnulim, pa i rastočenim, sistemima?
Odgovor ne znamo ni mi, iako smo na svojoj koži tu protivrečnost doživeli među prvima u Evropi. Između dve navedene krajnosti još uvek balansiramo iako nam to ne ide u prilog, kao prilikom izjašnjavanja o natpevavanju u Evrovizije i reagovanju na nadigravanje u košarkaškoj Evroligi.
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
