Izvor: Vostok.rs, 06.Apr.2026, 11:33
Mitropolit Čerkaski Teodosije: Sveti Nikolaj Žički je ukazao na duhovni uzrok svetske krize
Vaše Visokopreosveštenstvo, Srpska crkva je u XX veku dala dvojicu velikih duhovnih učitelja i svedoka Pravoslavlja – svetog vladiku Nikolaja (Velimirovića) i prepodobnog oca Justina (Popovića), koji su mnogo pisali o duhovnoj krizi Evrope, o sekularizaciji i o predstojećim stradanjima Pravoslavlja. Da li u događajima u Ukrajini, i posebno u progonima kojima je izložena Ukrajinska pravoslavna crkva, vidite ispunjenje nekih od njihovih duhovnih upozorenja? I da li se rashristovljeni lik savremene Evrope nazire iza često licemernog odnosa prema UPC?
Pravoslavni vernici Ukrajine se sa najvećim poštovanjem odnose prema svetom Nikolaju Srpskom, čiju smo 70-godišnjicu upokojenja obeležili 18. marta. Takođe i prema prepodobnom Justinu (Popoviću), i prema svetom Savi Srpskom, i prema drugim svetiteljima Srbije i njihovom duhovnom nasleđu.
Ako je reč o duhovnim uzrocima događaja u Ukrajini, svakom nepristrasnom čoveku su očigledne paralele sa mislima svetitelja o kojima ste govorili. Početkom HH veka, u okolnostima koje podsećaju na današnje, sveti Nikolaj (Velimirović) je skrenuo pažnju na duhovni uzrok svetske krize – ljudi su zaboravili na Boga, odstupili su od Njega. Čini mi se da je svetitelj bio i ostao duhovno u pravu i u odnosu na naše, ukrajinsko društvo…
A oni naši savremenici kojima reči pravoslavnih svetitelja nisu autoritet, slične zaključke mogu pronaći kod drugih, da ih tako nazovemo, autoriteta: Ničea, Hajdegera i drugih filozofa, koji su sa svojih pozicija u suštini govorili isto. Govorili su u vezi sa Evropom o razornom uticaju nestanka Boga u individualnoj i društvenoj svesti, o krizi humanizma kao posledici desakralizacije, o perspektivi nestanka ljudskosti. Podsetiću da je i razumljiv i autoritativan za mnoge u savremenoj Evropi Jovan Pavle II takođe mnogo razmišljao o tome da Zapad na ruševinama komunizma podiže „civilizaciju smrti“. Sve se to danas ostvaruje pred našim očima, i ne samo u Evropi.
Ali jedno je razmišljati i izražavati humanističke principe, a drugo je živeti moralno, poštujući Božije Zapovesti, kajati se za grehe i popravljati se, razvijati se duhovno. Sasvim je očigledno da se bez moralnih principa u životu društva sloboda postepeno pretvara u svoju suprotnost – u ropstvo. I mi to danas svuda možemo da vidimo. Reč je o izboru – između moralnosti i izopačenosti, a samim tim između realne slobode u Bogu i ropstva, a na kraju – između života i smrti. Ali, na veliku žalost, danas to gotovo niko ne razume. Ljudi i zajednice koji su precrtali Boga iz života čine stvari o kojima, prema rečima apostola Pavla, nije ni pristojno govoriti. Narodi i zemlje koji su to učinili – osuđeni su na samouništenje.
Prepodobni Justin (Popović) kaže da je greh – sila koja truje dušu, koja život pretvara u „mali pakao“, koji u perspektivi prerasta u pakao večni. I upravo u umnožavanju greha srpski svetitelj vidi uzrok ratova i bolesti, koji se može prevazići samo bogočovečanskom Hristovom silom.
Svakome od nas koji živimo na zemlji upućeno je pitanje Isusa Hrista: „Ali Sin Čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji?..“ (Lk. 18:8). I, uprkos svemu, želim da verujem da stotine hiljada pravoslavnih u Ukrajini još uvek na ovo pitanje odgovaraju potvrdno, strpljivo i hrabro.
Doživeli ste fizičke napade, sudske procese i kampanju hajke u medijima. Šta je za Vas kao episkopa u ovom periodu bilo najteže u duhovnom smislu?
Hvala na pitanju… Mislim da taj period života još uvek nije prošao. U Ukrajini se nastavlja progon Pravoslavne Crkve – razbojničkim metodama nam otimaju hramove i manastire, formiran je zakonodavni okvir za potpunu zabranu UPC na osnovu izmišljenih razloga, vernike prebijaju. U ovoj verskoj hajci učestvuju različite društvene institucije, kako državne tako i građanske, a informativnu podršku progonima obezbeđuje mnoštvo sredstava javnog informisanja. Ustav je, kako se kaže, sada u Ukrajini „na pauzi“. One koji pokušavaju da se brane legalnim sredstvima i da brane druge, ili čak samo da govore o postojećim problemima – progone, protiv njih falsifikuju krivične prijave.
Znam da je protiv mene pokrenuto pet krivičnih postupaka, a možda ima još nekih za koje ne znam. Služba bezbednosti Ukrajine (SBU) je četiri puta vršila pretrese u mom domu, prilikom kojih je oduzet Statut Čerkaske eparhije. Pri svakom pretresu konfiskovali su sve telefone i računare, ali ništa nezakonito u njima nisu našli. Po odluci suda dugo su prisluškivali moje telefonske razgovore i vršili tajno praćenje, ali ništa kriminalno nisu uspeli da zabeleže. Ipak, danas se vode tri sudska procesa zbog mojih javnih intervjua i propovedi, počev još od predratnog perioda. Jedan sudski proces nedavno je završen izricanjem osuđujuće presude.
Presudu u tom procesu dobio sam zbog propovedi u kojoj sam uputio reči podrške i utehe monahinjama, koje su u novembru 2023. godine, prilikom krvavog zauzimanja ženskog manastira Rođenja Presvete Bogorodice u Čerkasima, kriminalci u vojnim uniformama izbacili na mraz. I to uopšte nije preuveličavanje. Propoved je bila upućena pretučenim sveštenicima, vernicima… Ova propoved je javno dostupna, kao i snimci krvavog prebijanja našeg sveštenstva i mirjana prilikom tog zauzimanja manastira od strane radikala u vojnim uniformama. Sudu me je tada tužio bivši sveštenik naše eparhije kome je zabranjeno služenje, čiji je sin učestvovao u tom zauzimanju, dok je sam taj sveštenik prebegao u „PCU“. Upravo njemu su na kraju otimači predali ključeve razorenog manastira da bi tamo gospodario. I taj korisnik otimačine podneo je tužbu kako bi me ućutkao, da i drugima ne bi palo na pamet da iznose na videlo dela tame koja se sada čine protiv naše Crkve. Tužilaštvo je za mene tražilo dve godine zatvora, i sada će na tome insistirati u žalbenom postupku, koji očekujemo u bliskoj budućnosti.
Razumem da bi mnogima u Ukrajini bilo zgodnije da arhijereji i sveštenstvo UPC ćute o progonima Crkve koji se dešavaju. Ali zar episkop može da stoji po strani kada se vređa osećanje vere, kada hrišćani trpe zlostavljanje?.. Ja sam u principu protiv toga da se zlo prikriva.
Što se tiče politički motivisanih presuda, koje su kod nas u zemlji već postale praksa, pa tako i moje presude, mi ćemo se, naravno, boriti u žalbenom postupku za donošenje pravedne odluke ne samo na nivou apelacije, već ako bude potrebno – ići ćemo i na kasacionu instancu, pred Vrhovni sud Ukrajine, i pred Evropski sud za ljudska prava. Nedavno su objavljeni podaci iz izveštaja Evropskog suda za ljudska prava, prema kojima Ukrajina gubi 98% slučajeva pred Evropskim sudom za ljudska prava. Zar to nešto ne govori?
Naravno, s ljudske tačke gledišta možemo pokušati da razumemo logiku pojedinih ukrajinskih sudija koji danas donose nepravedne i čak zločinačke presude u „političkim“ slučajevima. U pitanju je i strah za sebe i svoje porodice, strah za svoju karijeru, a ponekad i prosto politička pristrasnost. Ali takve odluke se ne mogu opravdati. Kao što se ne mogu opravdati ni konkretne sudije koje takve odluke donose. Siguran sam da će vremenom dobiti pravednu ocenu.
Pitali ste me šta je za mene u ovom periodu najteže u duhovnom smislu. Odgovoriću: izdaja. To je, možda, nešto najteže s čim smo danas stalno primorani da se suočavamo, i to u različitim sferama i na različitim nivoima života društva i Crkve. Izdaja sopstvenih nekadašnjih principa, izdaja svoje istorije, naposletku, izdaja zdravog razuma. Rat i progoni Crkve su razotkrili pravo lice ljudi, kao da su sa njih skinuli masku pristojnosti i pokazali su njihovo naličje. U mnogima se ogolila unutrašnja plemenitost, ili njeno odsustvo. Ponekad suočavanje sa tim ume da bude veoma bolno.
Ali Gospod je rekao: „Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima“ (Mt. 5:11-12). Hristove reči krepe i teše verujuće ljude u vremenima progona Crkve.
U Vašoj eparhiji je, na veliku žalost, bilo mnogo slučajeva zauzimanja hramova i kršenja prava vernika. Recite nam, molim Vas, kako obični ljudi prolaze kroz ovaj period. Šta pomaže zajednicama da se ne raspadnu, a parohijanima da sačuvaju veru nakon što su ih prebijali, sakatili, izbacivali iz njihovih hramova? Možda postoje neke konkretne priče koje ističu istrajavanje naše braće i sestara u Pravoslavnoj veri?
Gubitak hramova je privremena pojava. To se često dešavalo u istoriji Crkve. Liturgijski život je ono što spaja nas, hrišćane. Zajednice, proterane iz svojih hramova, kao i ranije, i sada nastavljaju da učestvuju u Evharistiji, i u drugim Tajnama Crkve. Niko od onih koji žive Gospodom Isusom Hristom i Njegovim Putirom nije izgubljen. Naše zajednice uglavnom unapred traže privremene prostorije za liturgijski život, i prilikom nasilnog zauzimanja njihovog hrama prelaze na pripremljeno mesto radi vršenja bogosluženja i molitve. To su najčešće privatne kuće na selima preuređene u hram, ili stanovi, tavani i podrumske prostorije višespratnica u gradovima. Takvih primera možete naći mnogo u otvorenim izvorima i ne samo u Čerkaskoj eparhiji, već i u drugim eparhijama. Mada, kako vreme odmiče, sve manje se trudimo da objavljujemo o takvim mestima, jer se progoni Crkve sve više pojačavaju, a posebno u zapadnim regionima, na primer u Lavovskoj oblasti, gde okupljanje postaje opasno, čak i na takvim tajnim mestima za molitvu. Talas nepomirljivih progona postepeno nas zapljuskuje sa zapada Ukrajine na istok, pa čak i tajni skupovi vernika UPC sve više postaju meta radikala.
Radikale, po pravilu, štite lokalne vlasti, ponekad na najbezakoniji način. Kao primer navodim sabornu crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Čerkasima, najvećeg pravoslavnog hrama u Ukrajini, koja je nasilno oduzeta. U njenom krvavom zaposedanju učestvovale su bezbednosne strukture iz različitih resora, operacija je bila unapred razrađena. Osim toga, prilikom prebijanja pravoslavnih primećeni su odbornici gradske skupštine, a prvi koji se pojavio nakon što su pretučeni vernici izbačeni kroz kapiju sabornog hrama, bio je gradonačelnik Anatolij Bondarenko sa svojom pratnjom. Ali najšokantnije u ovoj situaciji čak nije ni to što okupirani saborni hram de jure i dalje ostaje vlasništvo naše eparhije, a tužilaštvo i sudovi za to ne mare. Situacija je groteskna zbog toga što predstavnici “PCU” koji su okupirali našu imovinu već godinu i po dana ne mogu da plate korišćenje tuđeg sabornog hrama, pa preko suda pokušavaju da nateraju nas, pretučene i proterane vlasnike, da plaćamo njihove račune za komunalije! Eto u kakvoj situaciji bezumlja sada živimo.
Ali se sila Božija u nemoći pokazuje. I mnogi naši vernici s pravom doživljavaju ovo vreme progona kao vreme posebnog Božijeg blagoslova za naš slabi duhovni život. Zajedničke teškoće čine naše parohijane i sveštenike samo jačima, njihovu molitvu usrdnijom, a želju da se češće pričešćuju svetim Hristovim Tajnama sve snažnijom.
Kažete da stepen pritiska na UPC raste. Čak se koriste sve sofisticiranije i jezuitske metode. Jedna od njih je nasilna mobilizacija sveštenika u vojsku. Koliko je ozbiljan ovaj problem? Da li on pogađa celu UPC ili samo neke pojedine eparhije? I kako sada treba reagovati na ovaj izazov?
Nasilna mobilizacija nije problem samo za vernike. Mnogi građani Ukrajine iz različitih razloga ne žele ili ne mogu da služe u vojsci. Uprkos tome, mnogi su izloženi nasilnoj mobilizaciji. Što se tiče naših sveštenika, to je, s jedne strane, priča u okviru opšte tendencije, a s druge strane – mi smo izloženi diskriminaciji u poređenju sa predstavnicima drugih konfesija.
Danas možemo sa sigurnošću da govorimo o namernom pokušaju fizičke likvidacije sveštenika Ukrajinske pravoslavne crkve kroz mobilizaciju. U Ukrajini je nedavno usvojeno specijalno diskriminatorno zakonodavstvo, koje zabranjuje kliricima naše Crkve oslobađanje od mobilizacije – za razliku od drugih ukrajinskih konfesija koje imaju pravo na potpuno oslobođenje od vojske. Sa moje tačke gledišta, to je učinjeno sa očiglednim ciljem – da se obezglave crkvene zajednice UPC širom zemlje i da se vernici liše svojih pastira. Danas naše sveštenoslužitelje na silu hvataju na ulicama i šalju na front. Takvih slučajeva ima na desetine. Njihov broj raste iz dana u dan. Neki sveštenici na frontu brzo ginu, jer po crkvenim pravilima oni nemaju pravo čak ni da uzmu oružje u ruke.
Pre samo nekoliko dana govorio sam na 61. zasedanju Saveta UN za ljudska prava u Ženevi putem video-konferencije (s obzirom da mi ukrajinski sudovi ne dozvoljavaju da fizički napustim zemlju kako bih lično učestvovao na zasedanjima). Govorio sam o tome da pravoslavne sveštenoslužitelje u našoj zemlji love i teraju da stupe u stroj sa oružjem u rukama, odlično znajući da je to kanonski zabranjeno. Pritom je kliricima UPC, kada ih nasilno mobilišu, kategorički zabranjeno da postanu kapelani, da obavljaju pastirsku brigu o vernicima u redovima Oružanih snaga Ukrajine. To je ozbiljan problem, diskriminacija po verskoj osnovi, koja neretko dovodi do smrti sveštenoslužitelja.
Ali Ukrajina se danas deklariše kao pravna demokratska država. Gde onda gleda ombudsman, zadužen za poštovanje prava i sloboda građana, uključujući i vernike Ukrajinske pravoslavne crkve?
Dobro pitanje. Moj odgovor glasi: kao arhijerej Ukrajinske pravoslavne crkve i prinudni borac za ljudska prava, mnogo puta sam morao da govorim u sali UN u Ženevi na raznim saslušanjima po pitanju kršenja prava vernika naše Crkve u mojoj zemlji. I već nekoliko puta su moja izlaganja i izlaganja ombudsmana Ukrajine Dmitra Lubinca bila bukvalno zaredom, sa razlikom od nekoliko minuta. On odlično zna ko sam ja i o čemu sam prinuđen da govorim pred mandatarima i diplomatama u UN. I pri svemu tome, ne samo da nijednom nije lično pokazao interesovanje za temu mojih izlaganja, koja se direktno tiču njegove direktne odgovornosti u Ukrajini. Ne, štaviše, ukrajinski ombudsman je, kršeći zakon, apsolutno ignorisao čak i moje zvanično obraćanje njemu lično u ime Čerkaske eparhije povodom kršenja prava vernika Čerkaske oblasti i povodom nasilnog zauzimanja Sabornog hrama u našem gradu, kada su ekstremisti pucali na naše parohijane, a mene udarali palicom po glavi. Ovo obraćanje su naši pravnici sastavili po svim propisanim pravilima i ono je sadržalo dokumentovane podatke o progonima Crkve u našem regionu, u mojoj eparhiji. Uzgred, ove podatke je tražila i posmatračka misija UN za ljudska prava u Ukrajini, njihova verodostojnost je proverena i oni su postali osnova za nekoliko izveštaja UN o kršenju ljudskih prava u Ukrajini. Ali naš ombudsman je sve to jednostavno ignorisao. Mislim da to veoma dobro karakteriše trenutno stanje ljudskih prava u Ukrajini.
Nedavno je na zasedanju Svetog Sinoda Poljske pravoslavne crkve iznet stav da ukrajinski crkveni konflikt treba da bude rešen na svepravoslavnom nivou. Po Vašem mišljenju, da li je sada realno sazvati Svepravoslavni sabor ili savetovanje? Na primer, pod okriljem potrebe zaštite Pravoslavlja na Bliskom istoku. I da se u okviru takvog skupa razmotri ukrajinsko pitanje?
Sudbina Crkve je u Božijim rukama. Da, teoretski, Svepravoslavni sabor bi mogao da doprinese uspostavljanju pravoslavnog jedinstva u duhu i istini, u opštenju u Svetim Tajnama, u priznavanju zajedničkih kanonskih osnova i uzajamnoj ljubavi u Hristu. Ali praktično – pitanje održavanja Svepravoslavnog sabora ostaje otvoreno zbog niza objektivnih razloga. Glavni od njih, po mom dubokom uverenju, je sledeći. Taj format Svepravoslavnog sabora koji je predložen i razmatran na međupravoslavnim savetovanjima HH veka, a koji sada Fanar i niz od njega zavisnih Crkava nameće vaseljenskoj Pravoslavlju, nikako se neće moći smatrati Saborom u svetootačkom smislu te reči. A to znači da se takvom skupu nikako ne mogu pripisivati kompetencije Sabora.
Šta nam se, zapravo, nudi? Umesto sveopšteg učestvovanja na takvom Svepravoslavnom saboru svih pravoslavnih episkopa sveta, kako je to bilo zasnovano od apostolskih vremena i utvrđeno od strane Otaca Crkve, nudi nam se da učestvujemo na skupu jednakih delegacija iz svake od Pomesnih crkava sa ravnopravnim pravom glasa – bilo da je to delegacija iz Crkve sa 5 episkopa, ili delegacija iz Crkve sa 500 episkopa.
To jest, ne glasaju pravoslavni arhijereji iz celog sveta, svaki u skladu sa svojom savešću. Ne, glasaju delegacije sa jednakim odlučujućim ovlašćenjima. Jedna delegacija – jedan glas. I za 500 episkopa – jedan glas, i za 5 episkopa – jedan glas. Njihov uticaj na donošenje svepravoslavne odluke biće jednak.
To jest, nudi nam se manipulativna zamena sabornog uma Crkve pod vidom „pogodnog“ poslovnika. I to u uslovima kada je čitav niz opštecrkvenih pitanja danas oštro polemičan i zahteva istinski svepravoslavno rešenje, a ne kuloarske dogovore. Zar će biti moguće odluke takvog skupa delegacija, tim pre u odsustvu konsenzusa, zapečatiti formulom „Izvole se Duhu Svetome i nama“? Naravno da ne. Nudi nam se čista manipulacija na kojoj principijelno insistiraju određene snage u vaseljenskom Pravoslavlju. I mi razumemo zašto one na tome insistiraju. Nije istina kad kažu da tehnički nije moguće održavanje punopravnog Sabora. Postoji nekoliko Pomesnih pravoslavnih crkava koje su sasvim sposobne (i nude) da obezbede dostojan prostor za održavanje pravog Svepravoslavnog sabora, ali neki za to neće ni da čuju. Zato govoriti o perspektivama održavanja Svepravoslavnog sabora u bliskoj budućnosti, čini mi se, nije realno.
Sama situacija u Ukrajini – da li je to kriza nastala oko borbe Moskovske patrijaršije i Fanara za jurisdikciju? Ili sve ima dublji podtekst i zadire u sferu dogmatike? Ovo su važna pitanja, jer od pravih odgovora na njih zavisi stvarno, a ne deklarativno rešavanje postojećih protivrečnosti.
Bezuslovno, podtekst postoji, i on je mnogo fundamentalniji nego što može izgledati spoljnom, ne baš crkvenom posmatraču.
Sa tačke gledišta kanonskog prava situacija je takva da u Ukrajini sada postoji jedna i jedina Pravoslavna Crkva – danas ona nosi naziv Ukrajinska pravoslavna crkva. Ona je istorijska Crkva na zemljama koje ulaze u sastav savremene Ukrajine, i ona ovde postoji već više od hiljadu godina. Naša Crkva je stalna pravna naslednica Kijevske mitropolije Ruske pravoslavne crkve od vremena Krštenja Rusije 988. godine od strane svetog kneza Vladimira. Dalje, u periodu privremene dvestogodišnje podele Ruske crkve na dva dela, ona se naziva Zapadnoruskom mitropolijom, u HH veku se naziva Ukrajinskim egzarhatom Ruske pravoslavne crkve, a od 27. oktobra 1990. godine do danas ona se naziva Ukrajinska pravoslavna crkva i ima status samoupravne Crkve sa širokom autonomijom, prema Gramati Njegove Svetosti patrijarha moskovskog i cele Rusije Aleksija II.
Apostolsko prejemstvo Ukrajinske pravoslavne crkve priznato je od strane svih Pomesnih crkava sveta, a kanoničnost njene jerarhije, blagodatnost i validnost njenih Tajni ni kod koga ne izazivaju sumnju. Nasuprot tome, kanoničnost rukopoloženja u takozvanoj „Pravoslavnoj crkvi Ukrajine“ izaziva, blago rečeno, niz osnovanih sumnji. I upravo to predstavlja glavni kamen spoticanja za rešavanje pitanja crkvenog raskola u Ukrajini. Štaviše, ovo pitanje je izazvalo principijelnu podelu mišljenja među jerarsima drugih Pomesnih crkava, kao i između čitavih Pomesnih crkava. Bez preuveličavanja se može reći da ovo pitanje može postati uzrok novog velikog raskola u vaseljenskom Pravoslavlju. Hrišćanska savest miliona pravoslavnih mirjana, sveštenika i jeraraha širom sveta nikako ne može da se pomiri sa tim da su jučerašnji šizmatici, bez pokajanja i bez zakonitih hirotonija, samo potezom pera na Fanaru, odjednom zamenili sobom zakonitu kanonsku Crkvu u granicama cele jedne pravoslavne zemlje, Ukrajine. Pa su još i počeli da uništavaju tu istorijsku Crkvu krvavim metodama uz pomoć državne mašinerije.
Ja sam, kao arhijerej Ukrajinske pravoslavne crkve, čija je eparhija veoma postradala od delovanja “PCU”, i kao arhijerej koji lično poznaje Njegovu Svetost patrijarha Vartolomeja, u jesen 2025. godine uputio Njegovoj Svetosti otvoreno pismo. U njemu sam skrenuo pažnju konstantinopoljskom patrijarhu na dubinske kanonske i istorijske uzroke crkvenih problema nastalih u Ukrajini. Podsetio sam da je slične teškoće i progone naša Crkva trpela nakon Oktobarskog državnog prevrata u Ruskom carstvu početkom HH veka, kada je nova boljševička vlast organizovala progone hrišćana, između ostalog, oslanjajući se na obnovljence, veštačku „crvenu“ crkvu, koju je, isto tako kao i danas, tada legalizovao Konstantinopolj sa od njega zavisnim Crkvama. Na veliku žalost, odgovor od patrijarha Vartolomeja u vezi sa njegovim shvatanjem situacije sa zauzimanjem hramova i ugnjetavanjem vernika u Ukrajini, kao i o načinima za rešavanje ovih protivrečnosti, do danas nije usledio.
Šta mislite – kakva bi pomoć od strane drugih Pomesnih crkava sada bila najkorisnija za UPC?
Verovatno je na prvom mestu molitvena pomoć. I ona već postoji. Ponekad je mi u Ukrajini veoma dobro osećamo. Iskreno zahvaljujemo Njegovoj Svetosti patrijarhu Srpske pravoslavne crkve Porfiriju, kao i predstojateljima, jerarsima, sveštenoslužiteljima, vernicima drugih Pomesnih pravoslavnih crkava na ovoj molitvenoj, duhovnoj podršci.
Osim toga, čini mi se da bi Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi veoma pomogla dva pravca podrške koju mogu pružiti bratske Crkve.
Prvo je oglašavanje na svim mogućim međunarodnim platformama, kao i pred vladama svojih zemalja, o progonima hrišćana koji se dešavaju u samom centru Evrope u HHI veku! Siguran sam da, kada bi se u ovu podršku u potpunosti uključili svi koji saosećaju sa nama i pružaju nam molitvenu pomoć, međunarodna zajednica bi milom ili silom morala da sasluša glas Pravoslavlja u Evropi i drugim delovima sveta i izvršila bi odgovarajući uticaj na progonitelje unutar Ukrajine.
A drugo je konsolidovana zaštita kanonskog poretka vaseljenskog Pravoslavlja, njegovih tradicija i poretka. Danas je već svima očigledna šteta koja je nastala usled jednostrane odluke patrijarha Vartolomeja o legalizaciji ukrajinskog raskola. Posledice ove odluke su katastrofalne. One ne samo da su pokrenule proces krvavih progona UPC unutar naše zemlje, već su dovele do ivice raskola vaseljensko Pravoslavlje. U vezi sa tim, siguran sam da, ukoliko bi Pomesne pravoslavne crkve koje saosećaju sa našom zajedničkom tragedijom zauzele čvrstu kanonsku poziciju po ukrajinskom pitanju, vremenom bismo zajedno mogli da rešimo ne samo ovo pitanje na kanonskom polju, već i da zaštitimo druge Pomesne crkve od sličnog nepredvidivog spoljnog mešanja u njihove unutrašnje stvari. I upravo bi to sačuvalo jedinstvo vaseljenskog Pravoslavlja za buduće generacije.
Koje pouke bi, po Vašem mišljenju, Srpska pravoslavna crkva trebalo da izvuče iz ukrajinskog iskustva?
Možda razumevanje da ako u savremenom svetu, čak i u svom narodu, prestanete da posvećujete dužnu pažnju sistemskom vaspitanju novih generacija u pravoslavnoj veri i moralnosti, u zahvalnom sećanju na svoju istoriju i svoje blagočestive pretke, u poštovanju prema svojoj istorijskoj Crkvi i uopšte prema svojoj istoriji, tu nišu će veoma brzo zauzeti drugi. Oni će prvo mentalno osakatiti narod, a zatim će početi fizički da uništavaju Crkvu, kao opasan atavizam. Ili će je zameniti poslušnim simulakrumom. I vi tu više ništa nećete moći da učinite. Tim putem sada idu mnoge zemlje. Ni na minut se ne smemo opustiti, jer smo mi pred našim svetim precima odgovorni za budućnost naših naroda i naših Crkava. I za to će nas Gospod pitati.
Sada je ponovo akutno pitanje Kosova i Metohije, očuvanja prisustva Srpske crkve tamo. Molimo Vas, Visokopreosvećeni vladiko, za molitve za naš narod, naše sveštenoslužitelje i monahe u našoj svetoj istorijskoj pokrajini. Takođe ćemo Vam biti zahvalni na pastirskoj reči koja bi ohrabrila našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji.
Uprkos problemima koje imamo unutar Ukrajine, uvek sa velikom pažnjom i srčanim saosećanjem pratimo ono što se dešava u Srbiji. Osnaži, Gospode, mnogostradalni srpski narod pravoslavni, koji strada na Kosovu i Metohiji. Molimo se za vas, braćo i sestre! Apostol Pavle u II Poslanici Korinćanima teši nas zajedno sa vama, govoreći: „Kao žalošćeni, a uvek radosni; kao siromašni, a mnoge bogateći; kao oni koji ništa nemaju, a sve poseduju“ (2. Kor. 6:10). Jer Crkva je Telo Hristovo Koje ne mogu uništiti nikakva lišavanja, i ni sama vrata pakla neće Je nadvladati. I koji pretrpi do kraja – spašće se.
[ŽIVOT CRKVE] [BRATSTVO]
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
