Izvor: Politika, 01.Jun.2015, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Loša godina Petra Porošenka
„U sadašnjim uslovima narodu Ukrajine moguće je uputiti tek – sažaljenje”, reči su koje je napisao kanadski novinar Rodžer Enis. Enis se oglasio povodom godišnjice predsednikovanja Petra Porošenka drugom po veličini evropskom zemljom – Ukrajinom – na čije čelo je došao posle puča u Kijevu krajem 2013. i svrgavanja sa vlasti regularno izabranog šefa države Viktora Janukoviča.
Kakva je bila Porošenkova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godina? Reklo bi se – katastrofalna. Od većine obećanja koje je davao tokom predizborne kampanje, poput okončanja građanskog rata na istoku zemlje, ubrzanja evropskih integracija, oporavka ekonomije i sl., ništa nije ispunjeno. Da ne pominjemo definitivan prelazak Krima pod jurisdikciju Ruske Federacije. U vodu je palo i obećanje da će Ukrajinci od 1. januara 2015. u zemlje EU moći da putuju bez viza. I opet promašaj. Kao i onaj da će ukoliko bude izabran, prvo posetiti nemirni Donbas. Do danas tamo nije kročio. A i zašto bi stavljao glavu na kocku, kada je to posao za hiljade momaka ukrajinske zvanične armije.
Ukrajinci danas žive gore nego ikada, zemlja je do guše u dugovima i na samom je pragu bankrota, korupcija je dostigla svemirske razmere, o evropskim integracijama nema ni reči (što i nije krivica same Ukrajine), rat je odneo više od 6.000 mladih života i delove zemlje pretvorio u pravi pakao. I što je najgore, svojom neodgovornom politikom Porošenko je uspeo da na području sopstvene domovine izazove prikriveni sukob dve najmoćnije sile sveta – Rusije i SAD, ne vodeći računa o činjenici da oporavku Ukrajine, u svakom pogledu, ključno može da doprinese isključivo Rusija, a nikako birokrate iz Brisela i Vašingtona.
„Ukrajina je najočigledniji primer toga da vlada obećava jedno, a radi drugo”, ističe Enis. Doduše, ima i izuzetaka. Brojnost ukrajinske armije znatno je povećana kao i njeno finansiranje. Zabranjeni su sovjetski praznici, a za heroje su priznati dokazani pomagači nacista iz Drugog svetskog rata.
Danas Ukrajincima predstoji težak posao: doneti odlučne političke mere kako bi razrešili nagomilane probleme. Sa sadašnjom vladajućom elitom koja se svakoga dana upliće u novo vrzino kolo izlaz iz nevolja je nemoguć. O tome svedoče i sve češći antivladini mitinzi na kijevskom trgu Majdan, onom istom na kojem je masa pre nešto više od godinu dana klicala protiv tadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča.
Možda je najveću grešku Porošenko napravio ubedivši sebe da će EU prigrliti Ukrajinu, a NATO je primiti u svoje redove. Pri tome je smetnuo s uma da najjačim evropskim ekonomijama (nemačkoj, francuskoj, britanskoj...) nije potrebna tako velika zemlja koja bi potencijalno predstavljala velikog konkurenta na tržištu. Jer Ukrajina nije sirovinski siromašna, osim što je u potpunosti zavisna od ruskog gasa, a njeni radnici spremni da rade za mnogo manje plate od suseda Evropljana.
Sa druge strane, ulazak u zapadnu vojnu alijansu predstavljao bi bacanje rukavice u lice Rusiji, pretvorivši Ukrajinu u najbližeg protivnika i time najpogodniju metu za gađanje. A na šta bi to ličilo moglo je da se vidi i na nedavnoj paradi, održanoj u Moskvi povodom 70. godišnjice okončanja Drugog svetskog rata.
Ukratko, Ukrajina danas nema ni jedan adut sa kojim bi mogla da konkuriše i mnogo manjim državama. Sem toga, zemlja u kojoj se vodi građanski rat teško da može biti privlačna za strane investitore. Nedavna odluka EU da Kijevu dodeli pomoć od 1,5 milijardi evra samo je kap u moru potreba koje bivša sovjetska republika danas ima.
„Kralj čokolade”, kako su Porošenka uglavnom nazivali zbog poslova sa konditorskim proizvodima, ne samo da nije zasladio život običnih Ukrajinaca, nego ga je dodatno zagorčao. Pitanje je dokle će oni to da trpe. Predsednik (izabran 25. maja 2014) uveliko je izgubio poverenje i svojih birača i spoljnog sveta. Čak su i neki njegovi potencijalni partneri poput bivše premijerke Julije Timošenko toga svesni i polako okreću drugu kartu.
Prema oceni Vladimira Žarihina, predsedavajućeg Instituta zemalja članica SND (Savez nezavisnih država, nastao po raspadu Sovjetskog Saveza), „Porošenko je obećao mir, a šta sada imamo? Neodrživo primirje, koje upravo on sabotira. Obećao je i stabilizaciju ekonomije, a ona se umesto toga našla u kolapsu i u stalnom je padu”.
Problem Ukrajine jeste u tome što svaki dalji korak njene vladajuće strukture zavisi od uticaja spolja. Ova velika zemlja kao da je izgubila deo suvereniteta i prinuđena je da lavira između planova Evropske unije, predizbornih nadmetanja u SAD i ključnog igrača na ovim prostorima – Rusije.
Da li bi neka nova revolucija, poput one na Majdanu, mogla da popravi stvari – teško je reći. Jer Ukrajina nije više zemlja koja računa na sopstvene snage. Naprotiv, oslanja se na olako data obećanja sa Zapada. A tu perspektiva nije baš blistava.
.jpg)
