Izvor: Politika, 13.Okt.2014, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kubanske lekcije za Ukrajinu
Zajedničko obema krizama je da ništa nije onako kako se na prvi pogled čini. Niti je Amerika bila dramatično ugrožena sovjetskim raketama na Kubi, niti je današnja Rusija izložena drastičnoj pretnji zbog mogućeg prelaska Ukrajine u zapadni tabor
Za tri dana (četvrtak) jedna je značajna godišnjica: navršiće se 52 godine od početka kubanske raketne krize, trinaestodnevnog nuklearnog pokera između tadašnje dve supersile, SAD i Sovjetskog Saveza. Prema mnogim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istorijskim ocenama, svet je tada bio najbliži pustošnom nuklearnom ratu sa nepredvidivim posledicama.
Armagedon je, na sreću, izbegnut. Amerika je rasplet proglasila svojom pobedom i potom dugo održavala jednu falsifikovanu naraciju zašto je do krize uopšte došlo, ukazujući prstom na Moskvu kao jedinog krivca.
Kubanska kriza je, bezmalo već godinu dana, često prizivana, sa sugestijom da je zaplet u Ukrajini, koji je najveći sukob Zapada i Rusije od okončanja hladnog rata, „rimovanje istorije”, kako bi to rekao Mark Tven. Tim povodom već je napisano mnogo analiza o rizicima novog svetskog sukoba, čemu je svakako doprinela i aktuelna stogodišnjica Velikog rata započetog 1914. Ali, kao i ranije, i sada se činjenice mešaju sa predrasudama, mitovima – i političkom propagandom.
Ono što je zajedničko obema krizama – onoj iz 1962, kad su SAD i SSSR svoje račune namirivale preko jedne male zemlje u Karibima, i ovoj, kada se Amerika i Rusija nadvlače oko velike države ukleštene između dva jasno omeđena geopolitička prostora – jeste da ništa nije onako kako se na prvi pogled čini. Niti je Amerika pre 52 godine bila dramatično ugrožena sovjetskim raketama na Kubi, niti je današnja Rusija izložena drastičnoj pretnji zbog mogućeg (i više teoretskog nego praktičnog) prelaska Ukrajine u zapadni tabor.
Preko Ukrajine NATO izlazi na granice Rusije, jedna je od teza kojom se opravdava reagovanje Moskve na ukrajinske unutrašnje političke zaokrete. Ali zar NATO već nije bio na granicama Sovjetskog Saveza? Ono što naime nije pominjano kad je predsednik Kenedi prisustvo sovjetskih raketa na Kubi proglasio životnim ugrožavanjem američke bezbednosti, to je činjenica da su pre toga američke rakete već bile na teritoriji sovjetskog suseda, Turske.
I danas je NATO na granicama Rusije (preko Letonije i Estonije), ali sa stanovišta glavnog velikosilskog oružja – nuklearnog – geografija ne znači mnogo. Tako ni „oktobarske rakete”, postavljene na Kubi (niti američki „jupiteri” u Turskoj) nisu narušavale stratešku ravnotežu, jer su veća pretnja od njih (i brže bi stigle na cilj) bile one sa podmornica koje i danas operišu podjednako u američkom i ruskom priobalju. Mada i u tom slučaju, sekunde ili minuti od momenta lansiranja neke rakete ne znače mnogo, ako ona stigne na zadati cilj. „Nema velike razlike da li ćete biti ubijeni raketom iz Sovjetskog Saveza ili sa Kube”, govorio je, kako se naknadno saznalo, ondašnji američki sekretar za odbranu Robert Maknamara.
U oba slučaja, prisustvo rivalske sile na granicama neprihvatljivo je ne vojno, nego politički. Kenedi se u kubansku krizu upetljao zato što je u svojoj izbornoj kampanji lagao da je vlada u kojoj je potpredsednik bio njegov rival Ričard Nikson dozvolila da SSSR stekne nuklearnu premoć, dok je istina bila da su SAD u tom momentu imale sedam puta više atomskih bojevih glava.
Ova vrsta „spinovanja” – manipulisanja činjenicama zarad političke koristi – očigledna je i povodom Ukrajine, u kojoj se, takođe, sve objašnjava i opravdava geopolitičkim i geostrateškim razlozima, dok su glavni opet oni unutrašnje politički. S tim što je u ulozi Kenedija danas Putin.
Najpopularnija teorija (kod nas) glasi da je krizu izazvao Zapad svojom halapljivošću, željom da, ignorišući ruske interese i strahove, Ukrajinu izvede iz ruske orbite i prevede u svoju. Naravno da je bilo i toga, ali zar ulazak Ukrajine u EU i NATO nije, u svakom slučaju, samo teoretska, ali ne i praktična mogućnost. Kriterijume za EU članstvo 45-milionska, haotična, siromašna i korumpirana Ukrajina ne bi mogla da zadovolji ni za dve decenije, a njenom NATO članstvu najaviše se protive dve glavne evropske sile, Nemačka i Francuska.
Putin, sa druge strane, u Ukrajini ima ima veliki ulog: rizik makar početka okretanja Kijeva ka Briselu za njega je preveliki.
Iako su mu aneksija Krima i vojna podrška proruskim pobunjenicima na ukrajinskom istoku podigli unutrašnji rejting, sam početak ukrajinskog puta u EU veliki je podstrek ruskoj opoziciji (treba se setiti masovnih demonstracija u decembru 2011, kada su zahtevani fer izbori, što je bio dotle najveći izazov ruskom lideru, ali i nedavni antiratnih protesta u Moskvi). Zbog toga bi jedan od glavnih ciljeva Putinove ukrajinske politike mogao da bude da spreči da se Majdan (glavni trg u Kijevu, središte protesta koji su doveli do političkog prevrata) – preseli u Moskvu.
Milan Mišić
objavljeno: 13.10.2014
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
