Izvor: Vostok.rs, 26.Feb.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kontrolisani haos: Balkanska metodika
26.02.2014. - Podlost Zapada
Piše dr Jelena Gudkova
Događaji u Ukrajini deluju prilično stihijski, nepredvidivo, mada mnoge političare čude neke nelogičnosti nesvojstvene spontanim buntovima: pripremljenost i profesionalnost oružanih odreda, neobjektivnost zapadnih medija, pristrasnost niza evropskih političara.
U stvari, događaji na teritoriji našeg suseda ne mogu se nazvati spontanim. Iskustvo plišanih i obojenih revolucija pokazuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << da je lakše upravljati kada su događaji zamršeni i složeni. Politikologija je čak pronašla termin „kontrolisani haos“. Metodike takvog upravljanja oprobane su i uvežbane na Balkanu 90-ih godina 20. veka i dvehiljaditih 21. veka, mada su se primenjivale i ranije, prilikom raspada SSSR.
Ekonomista Vilijam Engal (SAD) isticao je da početkom 90-ih Rusiju su zaista naterali da prođe sve krugove pakla. Recept je bio isti kao u Latinskoj Americi – razoriti ekonomiju, zdravstvo, samu državu. Njihov cilj su bili samo prirodni resursi. To je bila gigantska planirana operacija. Majkl Ledin, američki analitičar, ubeđuje sumnjičave: „Ko je za vreme Regana mislio da ćemo slomiti SSSR. A prošlo je nekih osam godina. I šta nam je trebalo? Mi smo samo uzeli na platu njihove disidente i gotovo. Desila se demokratska revolucija i zemlja se raspala. Naravno, mi moramo da podržavamo revolucije, vrlo teško je naći revolucije koje bi bile moguće bez podrške spolja. I plišane revolucije su prošle uspešno samo zato što smo ih podržali moralno, politički i finansijski.
Nesumnjivo, reč je o politici dominiranja SAD kako u ekonomskoj, tako i u političkoj sferi, Prema rečima Naoma Čomskog, profesora Masačusetskog tehnološkog instituta, SAD teže da dostignu takozvanu bezuslovnu dominaciju... Prvo je bilo reči o dominaciji u takozvanoj velikoj zoni – zapadna polulopta, Daleki i Bliski Istok. Posle raspada SSSR to se već proširilo na čitav svet. Dominiranje pretpostavlja bezuslovno potčinjavanje. Ali ne pristaju sve vlade na uslove SAD. Zato u drugoj polovini 20. veka SAD su odradile mnoštvo načina kako da nateraju nepokornu zemlju, nepokornog lidera da se potčini. Najudobniji način je jednostavno izbaviti se od njega. U poslednjih 60 godina američka vlada je pokušala da organizuje prevrate u 50 zemalja, u polovini slučajeva to joj je pošlo za rukom (Iran, Gvatemala, Venecuela, Brazil, Čile. Panama, a kasnije Srbija, Ukrajina, Gruzija). filip Ejdži, oficir Cije 1957-68. godine seća se da „Ciju nisu napravili kao agenciju za sakupljanje informacija, već kao način mešanja u unutrašnju politiku drugih zemalja. Radi smenjivanja neugodnih koristili su izbore u zemlji, planirajući provokacije, kako bi na njima pobedile stranke lojalne SAD. Drugi način je pronicanje u institucije vlasti, vlade, partije, televizije i novina, studentske organizacije, sindikate. Može se provocirati intervencija vojske. Oni uvek bolno reaguju na haos, treba napraviti haos. Uz pomoć ekonomske sabotaže bile su svrgnute demokratske vlade u mnogim zemljama 90-ih godina.“
Danas je metodika potčinjavanja uvežbana. Svaka država ima bolne tačke na koje može da se pritisne i da se ova država baci na kolena. Iz siromaštva i nepravde izrasta ulični bunt, iz zastarelih međunacionalnih konflikata pogromi i žestoka klanica. Može se zavaditi elita, partije, klanovi, biznis interesi, specijalne službe i vojska. Može se posejati panika i strah, učiniti tako da običan čovek u izvesnom trenutku prestane da shvata šta se i zašto dešava unaokolo.
Balkanska kriza daje nam mnogobrojne uspešne primere takve delatnosti. Na Balkanu su odlično odrađene metode primoravanja na prihvatanje predloženog rešenja. Polazeći iz iskustva Balkana, možemo da govorimo o dva vida univerzalne metodike koja se primenjuje za: 1) raspad multinacionalnih ili multikonfesionalnih federacija i 2) smenu vlasti/režima. Razmotrimo ih detaljnije, uopštivši dugogodišnje iskustvo zemalja bivše Jugoslavije.
U najopštije postupke međunarodnih organizacija i pojedinih država na teritoriji bivše Jugoslavije koji su doveli do raspada država možemo ubrojati sledeće:
- Korišćenje unutrašnjih spostvenih protivrečnosti u zemlji za realizaciju svojih planova.
- Izgradnja čitavog sistema menadžerske zabrinutosti nekim problemom unutar zemlje.
- Informaciona „obrada“ javnog mnjenja: oslikavanje kršenja ljudskih prava, uvećanja humanitarnih problema, stvaranje lika krivca za nastale teškoće.
- Predlaganje humanitarne pomoći, ulazak u zemlju humanitarnih organizacija.
- Korišćenje demokratske frazeologije za objašnjavanje svojih dejstava. Fraza za početak akcije uvek je "potiranje demokratije“.
- Politika dvostrukih standarda prema stranama u konfliktu.
- Uspavljivanje budnosti. Prvo dobronamerne izjave, a zatim postupci koji im protivreče (izjave o celovitosti SFRJ, celovitosti SRJ, jednaka odgovornost strana u konfliktu i slično).
- Nametanje prisustva posmatrača radi kontrole pojedinog problema.
- Izgradnja čitavog sistema papirologije, odluka koje jedna drugu potiru, što subjekte u konfliktu bukvalno nagoni u ćorsokak. Pri tome široko se koriste formulacije koje dopuštaju razna tumačenja.
Ignorisanje potpisanih dogovora, kada je dogovor samo klopka za potvrdu podele teritorije (na primer Rezolucija 1244 (1999) ili oslanjanje na nepotpisane sporazume (odluke Londonske konferencije 1992. godine, sporazuma u Rambujeu 1999. godine).
- Široko korišćenje provokacija za prelazak na realizaciju naredne etape scenarija. Sistem stvaranja „povoda“ oproban u Bosni, Srbiji – pogibija civila u eksplozijama (eksplozija u redu za hleb u ulici Vase Miskina u Sarajevu u maju 1992. godine posle koje je usledilo uvođenje sankcija; eksplozija na pijaci Markale 1994. i 1995. godine) što je omogućilo NATO-u da bombarduje srpske položaje.
- Stvaranje šablona razloga posle kojih se pojavljuje neophodnost mešanja u unutrašnje stvari: kršenje ljudskih prava, nehumani odnos prema zarobljenicima, „humanitarna katastrofa“ sa izbeglicama, neophodnost zaštite mirotvoraca, konačno nedemokratsko ponašanje rukovodstva.
- Korišćenje mirotvoraca i humanitarnih organizacija u nesvojstvenoj funkciji: vođenje obaveštajne delatnosti u korist NATO-a, snimanja, navođenja sa zemlje NATO avijacije, finansiranje opozicije.
Razrada koncepcije „prinuđivanja na mir“. Korišćenje metoda ekonomskog, političkog, vojnog i diplomatskog pritiska u te svrhe, ultimatuma, postavljanja uslova.
- Postavljanje uslova dve vrste: a) unapred neizvodivi uslovi, kako bi se optužila strana za blokiranje pregovaračkog procesa, kao što je to bilo sa planovima Kontakt Grupe u BiH (1994), dokumentima u Rambujeu (1999); b) zahtevi koji su se isticali da se strana uvede u zabludu: oni automatski, kako se događaji razvijaju, stiču novi sadržaj i nove zahteve (na primer, uslovi neophodni za ukidanje sankcija).
Za primoravanje na promenu odluke posebno nepopustljivih i neposlušnih primenjivane su kazne: uvođenje sankcija, embargo na isporuku oružja, sastavljanje spiskova neugodnih ličnosti iz političke elite, kojima je zabranjivan ulaz u SAD i zemlje EU, zatvaranje njihovih računa u stranim bankama i... primena volne sile od strane Severnoatlantske alijanse.
Kažnjavajući bombardovanjem NATO u je u praksi pokazao mogućnost vojne varijante rešavanja problema, oprobao pravo primene sile bez dozvole UN, analizirao reakcije svih evropskih struktura i pojedinih zemalja naše planete. NATO je stekao na Balkanu ne samo veliko iskustvo vojnih dejstava protiv jedne od strana u konfliktu, već je dobio mogućnost da ispita novo oružje i potroši staro, ali i da proširi format svoje delatnosti, postavši „argument sile“, instrument u rukama SAD.
Polazeći od iskustva Balkana, možemo da govorimo o tri scenarija priznanja nezavisnosti dela federacije:
- Po ubrzanoj proceduri sa proglašenjem svih dejstava Centra nezakonitim, kao što je bilo u slučaju Slovenije i Hrvatske.
- Po shemi „prinuđivanja na mir“ (primer Bosne i Hercegovine).
Kosovo daje obrazac još jedne varijante – potpuno ignorisanje normi međunarodnog prava i uspostavljanje nezavisnog pravnog poretka na određenoj teritoriji federacije bez pristanka rukovodstva zemlje. Na Kosovu je započela proveru i ideja „neophodnosti ograničavanja teritorijalnog suvereniteta“ koja treba da se realizuje u bilo kojoj tački sveta posredstvom „humanitarne intervencije“. To deluje kao privremena kontrola dela teritorije suverene države i prekid delovanja zakona centralne vlasti na njoj.
Nekoliko reči o metodama upravljanja pregovaračkim procesom. Kako bi se ubrzao proces priznanja subjekata federacije kao nezavisnih država na teritoriji bivše Jugoslavije međunarodne organizacije su se umešale u pregovarački proces između strana u konfliktu od početka sa neobjektivnim prilazom i dvostrukim standardima (jedni su krivci za konflikt), mada je proglašeni cilj zvučao blagorodno: pomoći u dostizanju sporazuma. Posle uspostavljanja kontrole nad pregovaračkim procesom primenjivala se metodika upravljanja pregovorima. Stranama su stvarani neravnopravni uslovi u pregovaračkom procesu i primenjivane su metode primoravanja na prihvatanje rešenja: neučešće strane u razradi planova, predlaganje gotovih varijanata dogovora, ultimativni pritisak na jednu od strana u pregovaračkom procesu. Dejton (1995) i Rambuje (1999) tekli su po istom scenariju: izolovanje delegacija, umarajući pregovarčki proces u ograničenom roku, „lomljenje“ delegacija, isključivanje pristupa delegacije od koje se očekuje ustupak informacijama, pružanje informacija o dokumentima u skraćenom i strogo doziranom vidu, strogo reglamentiranje čitavog procesa izvršenja dogovora.
Kao što vidimo, takvi metodi „humanitarne“ i „vojne“ intervencije su doneli plodove na Balkanu. Jugoslavija više ne postoji, bivše republike (Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija) nalaze se u režimu protektorata, nisu samostalne, spremne su na izvršenje svakog naloga SAD i NATO-a, sve do podele svoje teritorije.
(nastavak sledi)
Izvor: Glas Rusije
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
