Izvor: Vostok.rs, 17.Jan.2016, 12:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Hram u Zajcevu: Godinu dana na liniji fronta

17.01.2016. -

Već godinu dana se Zajcevo – naselje gradskog tipa, koje administrativno pripada Nikitovskom rejonu Gorlovke – nalazi pod redovnom artiljerijskom vatrom. Linija fronta bukvalno deli naseljeno mesto između vojske Donjecke narodne republike i Ukrajine.U intervjuu starešina Pokrovskog hrama ovog naselja, protojerej Nikolaj Markovski govori o situaciji u kojoj su se obreli njegovi parohijani, o služenju za >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << vreme bombardovanja, granatama u dečjim rukama i čudima Božijim.

— Oče Nikolaje, molimo vas da nam ispričate nešto o tome gde se nalazi vaša parohija i o specifičnostima života u njoj danas.

— Naša parohija se nalazi na izlazu iz Gorlovke, u naselju Zajcevo, kroz koje prolazi deona linija između sukobljenih strana. Praktično, duž ove linije se proteže linija fronta. Obično se parohije naše eparhije nalaze s njenih različitih strana, a mi smo u specifičnoj situaciji: Zajcevo se zapravo nalazi na prvoj borbenoj liniji. Borbe se kod nas odvijaju svakodnevno. Naravno, ovi događaji se odražavaju na život parohije i parohijana.

— Koliko dugo se odvijaju borbe oko Zajceva? Koliko vremena se vi i parohijani nalazite neposredno pod paljbom?

— Pod stalnom paljbom se nalazimo od početka zime 2014. godine. Kad su granatirali grad, Zajcevo nisu dirali. Sve je počelo pre godinu dana i od tada stalno traje bez obzira na to što je proglašeno primirje.

— Da li je hram oštećen?

— Avaj jeste. Ali je Bog bio milostiv prema nama – nema velikih oštećenja. Prozori su sitnica, otprilike na svake dve-tri nedelje menjamo stakla. Prilikom pripreme za hramovnu slavu krečili smo hram i radnici su na krovu otkrili veliki otvor u krovnom pokrivaču. Geleri i oštećenja su za nas uobičajena pojava.

Desila se sledeća stvar: dečurlija su šetala u porti i odjednom su dotrčala i donela granatu koja je ispaljena iz bacača granata. Pronašli su je u porti – virila je iz zemlje. Deca su je, ne shvatajući šta rade, izvadila i donela. Odneli smo je kod vojnika da je unište. Prosto je čudo da nije eksplodirala! Strašno je i zamisliti šta je moglo da se desi. Mislim da niko nije nastradao zato što je naš hram osvećen u čast Pokrova Bogorodice i da je Ona sačuvala i decu, i nas.

— Događaji u toku poslednje dve godine su pokazali mnoštvo divnih čuda koja su Gospod i Presveta Djeva pružili vernicima iz Donbasa. Dovoljno je pomenuti samo događaje u Slavjansku kad su projektili leteli između hrama i zvonika!

— Znate, jednostavno nemamo u koga više da se uzdamo – samo u Presvetu Vladičicu! Granatiranja su stalna... Pored nas se nalazi opšteobrazovna škola br. 15, koju takođe redovno gađaju. Svi su verovatno čitali o tome kako je postradala 4. i 17. decembra. Učenici ove škole su parohijani našeg hrama, neki od njih pohađaju veronauku kod nas. Veoma me boli kad gledam šta se dešava s naseljem i ljudima.

Zajcevo je podeljeno na nekoliko delova: centralni deo u kojem se nalazi hram, Gornja i Donja Žovanka – to su udaljeniji delovi, i Bahmutka. Žovanka i Bahmutka su izvesno vreme predstavljale tampon zonu, u njima se nisu vodila borbena dejstva. Međutim, kasnije se situacija promenila. Bahmutku je zauzela ukrajinska vojska, a Žovanka se praktično pretvorila u liniju fronta. Kao i samo Zajcevo: linija fronta se približila samom njegovom centru.

Naravno, mnogi ljudi su napustili ovu teritoriju, evakuisana su deca, ali ima i onih koji su ostali. Danas školu pohađa oko 70 učenika. Ovih dana sam se video sa zamenikom direktora za rad u nastavi ove škole koji je zamolio da se nastava iz glavnih predmeta obavlja na teritoriji našeg hrama. Imamo prostoriju, možemo da pomognemo i sa hranom. Ne odbijamo, zato što su to naši ljudi, naši parohijani.

U Zajcevu danas vlada specifična atmosfera. Zgrada Saveta naselja je izgorela, drugih ozbiljnih administrativnih ustanova takođe nema. Nema hitne pomoći, nema vatrogasaca, telefonske veze su vrlo nestabilne. Međutim, ima ljudi kojima je stalo, koji raznose humanitarnu pomoć koju dobijamo i koji se trude da pomognu u rešavanju problema naselja. Sarađujemo s ovim ljudima, delimo spiskove za humanitarnu pomoć.

U principu, naša crkva se nalazi u centru Zajceva i ogroman broj stanovnika nam se obraća za pomoć. A mi, sa svoje strane, nikoga ne odbijamo.

— Ispostavlja se da radite u najrazličitijim pravcima?

— Da, pritom se to desilo samo po sebi. Pre svega se trudimo da pomažemo stanovnicima naselja – svima onima kojima je to potrebno. Zahvaljujući eparhiji koja šalje humanitarnu pomoć i samom vladiki Mitrofanu u mogućnosti smo da to učinimo. Napravili smo spiskove siromašnih porodica i na osnovu njih razvozimo po adresama sve što je potrebno – ili ja, ili naš predsednik crkvenog odbora, ili naši drugi pomoćnici.

U hramu uvek ima rezervi namirnica i svi siromašni mogu da dođu i da dobiju hranu. Imamo žitarice, ulje, turšiju, konzerve, mesni doručak, imamo i kutije za prvu pomoć. Hram je stalno otovoren ako je nekome potrebna pomoć neka dođe, sve ćemo nahraniti i napojiti. Naša crkva nije odbila da pomogne nijednom čoveku u Zajcevu.

— Da li vam pomaže samo eparhija? Ili ima i drugih izvora pomoći?

— Osim eparhije, pomažu nam samo neki naši parohijani. Na primer, za hramovnu slavu smo dobili 15 kilograma smrznute ribe. Ljudi dobre volje su nam doneli 5 litara ulja, ribu i nekoliko flaša vina za Pričešće. Ali to je kap u moru, pošto su naše potrebe mnogo veće.

— Zar se ne bojite takve odgovornosti? Kako izlazite na kraj s opterećenjem?

— Znate, shvatio sam jednu stvar: vrlo je jednostavno služiti i moliti se kad je sve u redu. Kad je tiho i mirno. Kad ima dobrih ljudi koji su spremni da pomognu, koji vas ne ostavljaju i koji vas podržavaju. A potpuno je druga stvar služiti u danima rata.

Šta znači: da li se bojim ili ne? Postoji Bog i postoji sveštenik. I postoji dužnost prema Bogu i pastvi. Da, nekad je bilo lepo. Gradili smo, popravljali smo hram. Sad je drugo vreme, ali sveštenik ne zavisi od vremena. On treba da se nalazi na svom mestu, to je njegova sveta dužnost. Teoretski, mogu da odem u drugu parohiju, u drugu eparhiju. Ali kako da ostavim ljude? Kako posle da živim s tim?

Naravno da se bojim. Plašim se kad lete granate, kad padaju na nekoliko desetina metara od hrama. Mnogo se plašim! Desio se slučaj da smo služili liturgiju kad je na 20 metara od hrama tenk otvorio vatru i kad su granate padale u blizini. Ljudi su ležali na podu crkve, a ja sam stajao pred Prestolom. To je bilo posle Velikog vhoda, posle Heruvimske – onaj deo liturgije kad se ne sme prekinuti služba. Strašno sam se plašio, i prebledeo sam, i ruke su mi drhtale. Ali šta da se radi? Ako se već desilo da služim ovde – treba da služim, nemam izbora. Ne smem sve da ostavim i da odem zato što se plašim. Postoji dužnost i treba da obavljam poslušanje koje mi je Gospod dao. I nikako drugačije. Drugačije ne može biti.

Ovo se ne odnosi samo na moju parohiju, već na parohije mnogih gorlovskih sveštenika. Danas postoji masa drugih hramova koji su dospeli u istu situaciju, i ima sveštenika koji doživljavaju isto što i ja. Treba da se trudimo da obavimo svoju dužnost tako da nas ne bude sramota ni pred ljudima, ni pred bratijom, ni pred vladikom, ni pred Bogom.

— Koje događaje iz svoje službe ste najbolje zapamtili?

— Pretprošlog leta grad je bio sasvim opusteo. Služili smo nedeljnu liturgiju, peške sam išao kući, koja se nalazi na drugom kraju grada, i dospeo sam pod minobacačku vatru. Naravno, tako nešto se ne može zaboraviti. Neću zboraviti dan kad su poginuli ljudi koji su se odmarali u kamenolomu. Tada se vodila strašna borba i na 50-70 metara od hrama vatru su otvorili tenkovi i oklopna vozila. I to je bilo strašno. Ne mogu se ni nabrojati svi ovi slučajevi. Uopšte, granatiranje se odvija skoro u toku svake službe. Borbe u Zajcevu su neprestane. Nekad su to minobacači, nekad tenkovi, a nekad mitraljezi. Dešava se da me ljudi nazovu kući: «Oče, dođite, kod nas je pakao!» I kako da ne dođem?

A koliko parohijani pate! Dirigent i pojci našeg hrama žive u Žovanki i moraju da idu peške, da prelaze granicu. Dešavalo se da su pucali u njih – kao, na primer, nedavno, u nedelju, kad su bili primorani prosto da padnu u blato da ih ne bi pogodio metak. Stariji ljudi nisu čuli kad su ih zvali i pitali: «Ko ide?» - i otvorili su vatru po njima. Tu je bila i naša parohijanka koja čita u crkvi i koja hoda na štakama. Međutim, to nije zaustavilo one koji su otvorili vatru... Predsednik crkvenog odbora je otišao po pojce svojim kolima i pokušali su da otvore vatru i po kolima. Kad je izašao i rekao da je predsednik crkvenog odbora hrama dozvolili su mu da uzme ljude i da ih odvede u hram.

Jednom smo išli na sahranu i morali smo bukvalno da puzimo po liniji fronta zato što su u toku bile aktivne borbe. Poginula je žena, naša parohijanka i išao sam da služim opelo. Opojali smo je i isto tako smo se puzeći vratili do kola. Tako da upečatljivih slučajeva ima mnogo.

Strašno je kad je čovek svestan da svakog časa može izaći pred Boga.

Naravno, usled svega što se dešava najviše pate starci. Nedavno je jednu kuću pogodila granata i poginula je žena. Bila je prikovana za postelju. Kuća se zapalila, niko je nije izneo i živa je izgorela. Takvim ljudima je veoma teško: nemaju kuda da idu. Kuća i okućnica su sve što imaju. Ne bojim se da kažem da je i hram ono malo što imaju. I dok mladi mogu da otputuju, stariji nemaju kuda da odu i prosto je nemoguće gledati ih bez bola. Kad im dajem krst da celivaju oni prilaze i dugo plaču, pričaju mi o svojim nevoljama. I slušam ih zato što mi je jasno da nemaju više kome to da ispričaju!

— Recite nam da li je istina da su bukvalno ovih dana kod vas u Zajcevu poginuli ljudi?

— Jeste, u subotu, 26. decembra poginulo je dvoje ljudi. Jednu ženu su pogodili geleri, nalazila se u dvorištu. Drugi je muškarac – o njemu ništa ne znam. Takođe, dve nedelje pre toga, žena je vozila bicikl i u blizini autobuske stanice su je pokosili geleri granate koja je eksplodirala. To su bili naši parohijani. Još jedan nesrećan slučaj se desio mom parohijaninu Vitaliju. Vojnici su zaposeli njegovu dvorišnu kućicu. Čovek je otišao da vidi o čemu se radi. Grubo su mu odgovorili. On se uzbudio, došao je kući – doživeo je srčani napad. Hitna pomoć nije došla i on je umro od infarkta. Opojali smo ga...

— Da li se na neki način rešava pitanje pripadnosti Zajceva?

— Ne. Ljudi se nalaze u stanju neodređenosti. Nemaju kome da se obrate – u svakom slučaju, ne znaju kuda bi uopšte mogli da se obrate.

U Žovanki je ostalo 50-70 ljudi. Ranije je to bio veliki deo Zajceva, gusto naseljen. I oni se okupljaju i idu po namirnce u Nikitovku, peške. Pod paljbom. Jer, treba nešto da jedu! Isto tako se vraćaju. Ne mogu da dođu u hram. Odneli smo im ono što smo mogli. Ali njihov život nije život već tavorenje. Tako se ne može živeti. Nemaju grejanje, jer da bi se založila peć potrebna su drva. Drva treba nacepati – za to treba izaći napolje, a napolju se otvara paljba. Odnosno, ljudi ne mogu da urade elementarne stvari – da uzmu vode, da nacepaju drva. I zato sede u hladnim kućama.

— Kakva pomoć je potrebna vašoj parohiji?

— Ako je reč o hramu, veoma nam je potreban agregat. Stalno nestaje struja i to je veliki problem. U principu, najbolja pomoć je finansijska. Zato što treba kupiti i lekove (imamo mnogo ljudi koji pate od srčanih bolesti i ne mogu da kupe preparate, i dijabetičara kojima je potreban insulin), i namirnice, i sve ostalo. Stanovnicima Žovanke je, na primer, da bi došli do civilizacije, potreban novac kako bi platili kartu za autobus. A odakle im ako ne mogu da odu u Ukrajinu da dobiju papire za penziju? Nemaju para da odu! Ne mogu da dođu ni u Gorlovku jednostavno zato što nema saobraćaja.

— Pomenuli ste lekove. A kako stoje stvari s pružanjem medicinske pomoći?

— Nje jednostavno nema. Hitna pomoć iz grada ne dolazi kod nas.

— Da li je bilo slučajeva očigledne pomoći Božije – vama ili parohijanima?

— Bezuslovno. Pretprošlog leta sam služio liturgiju i počela je paljba. Ljudi su se na kolenima molili Bogorodici da ih zaštiti. I nijedna granata nije pala na teritoriju hrama iako ih je mnogo palo u blizini. Drugi slučaj sa već pominjao kad su deca našla granatu. Ovakvi događaj se često dešavaju. Gospod je za sada milostiv prema nama i to je glavno!

Gorlovska i Slavjanska eparhija

Protojerej Nikolaj Markovsk

Sa ruskog Marina Todić,

Pravoslavlje


 

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut

Nastavak na Vostok.rs...