Izvor: Politika, 19.Maj.2014, 11:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hladni rat – drugi čin
Dramatične događaje u Ukrajini i njen sve izvesniji raspad bilo bi pogrešno podvoditi samo pod surevnjivost tamošnjeg prozapadnog i proruskog stanovništva. Želju dela zemlje da se prikloni zapadnim integracijama i drugog dela naklonjenijeg tešnjoj saradnji sa Rusijom. Jer priče o učešću američkih i ruskih tajnih službi pa i specijalaca u dešavanjima u bivšoj sovjetskoj republici sve su učestalije i – sve istinitije.
U Ukrajini je, nesumnjivo i pre svega, reč o ogledanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << snaga dve najmoćnije vojne sile današnjice – SAD i Rusije. Drugim rečima o novoj verziji, ili tačnije rečeno produžetku takozvanog hladnog rata vođenog aktivno u periodu od 1945. do 1991. između SAD i zapadnih sila, sa jedne strane, i tadašnjeg Sovjetskog saveza i zemalja istočne Evrope, sa druge. Bilo je to vreme u kujem nisu izostajale nikakve pretnje, pa ni one o upotrebi nuklearnog oružja.
Mada su raspad SSSR-a 1991. i privremeno dramatično opadanje moći Jeljcinove Rusije u svakom pogledu omogućili SAD da postanu jedini svetski lider, po mnogima, „hladni rat” nije nikada ni prestajao da se vodi, on traje i danas. Razlika je samo u metodologiji koja je prilagođena novim globalnim okolnostima i činjenici da su njegovi protagonisti, kako rekosmo, pripadnici tajnih službi. A najvidljiviji je u, tom smislu, upravo u slučaju Ukrajine.
Ipak, osnovno pitanje je: ko u tom ratu može da dobije, ko može da izgubi i, na kraju krajeva, šta je zaista u igri?
Pol Sonders, izvršni direktor američkog Centra za nacionalne interese, navodi koje su prednosti na strani SAD. Po njemu Rusija više nije ravnopravan protivnik, kako na vojnom, tako i na ekonomskom planu (američka ekonomija je osam puta veća od ruske). Takođe, u Moskvi nemaju ideologiju koja bi mogla da bude privlačna za druge zemlje, kao ona iz doba SSSR-a. Čak ni lična harizma ruskog predsednika Vladimira Putina ne može u tom smislu da bude odlučujuća.
Naravno postoje i loše strane: tehnologija i globalizacija čine da mnogi počinju da razmišljaju svojim glavama i u sopstvenom interesu. S tim u vezi i status „regionalne države”, koji se u SAD uporno upotrebljava kada se govori o Rusiji, ne znači obavezno i njenu slabost.
Tokom prvog „hladnog rata” pravila su bila sasvim jasna pošto su ga potkrepljivale dve sasvim suprotstavljene ideologije. Danas to više nije slučaj, politički signali i delovanja neretko se višeznačno tumače i produkuju mogućnost pogreške koja bi mogla da bude fatalna.
Iz nekadašnjeg bipolarnog, pa potom monopolarnog sveta, ušli smo u sasvim novu situaciju, pojavila su se nova snage poput Kine, Irana, Indije, dalekoistočnih džinova, južnoameričkih i afričkih igrača... Uostalom, veliko je pitanje i kako bi se u sadašnjim okolnostima ponašale američke saveznice, države Evropske unije – kao jaka zajednica, ili kao skup u kojem svako vuče na svoju stranu i traži profit za sebe.
Dodajmo na kraju i činjenicu da SAD i Rusija odavno nisu jedine nuklearne sile, što sa sobom nosi nove, nepredvidive opasnosti.
Energetska povezanost Rusije sa Evropom i sve više i sa Kinom čini da američki saveznici polako počinju da gledaju svoje interese. Nije stoga čudna (mada neprilična) izjava zamenice državnog sekretara SAD Viktorije Nuland da EU ne može biti posmatran kao odan američki partner. Nije stoga čudno što delegacije iz Vašingtona i Moskve sve češće posećuju Peking. Pitanje je samo šta koja od njih može da ponudi najmnogoljudnijoj zemlji.
Brzonarastajućoj kineskoj ekonomiji potrebni su energenti i prostori za izgradnju poljoprivrednih dobara, industrijskih postrojenja, pa i čitavih gradova. SAD to ne mogu da joj ponude, Rusija može, i spremna je.
Upravo stoga u Vašingtonu na sve načine nastoje da umanje značaj svog suparnika. Otud i kovanica da je Rusija „regionalna država”, koja se tako često koristi u američkim izjavama. U okvire takve retorike spada i izjava američkog zvaničnika Džona Kerija po kojem će Rusija biti podvrgnuta žestokim sankcijama ukoliko propadnu parlamentarni i predsednički izbori u Ukrajini, zakazani za 25. maj. Pri tome Keri nije pomenuo da su američke tajne službe organizovale nedavnu pobunu u Kijevu, i da bi upravo oni mogli da ometu održavanje pomenutih izbora.
Sa svoje strane, Rusija za period od 21. do 26. maja namerava da održi masovnu vojnu vežbu uz granice Ukrajine. Moskva se na ovakav pritisak odlučila nakon jasno izražene volje naroda ukrajinskih jugoistočnih teritorija da više ne priznaju vlast u Kijevu i već su pokrenuli akciju za stvaranje takozvane Nove Rusije sastavljene od država koje su otkazale poslušnost privremenoj centralnoj vlasti u prestonici.
Tako je stvorena idealna situacija za delovanje tajnih službi i drugi čin „hladnog rata”. Ukrajina, kao žrtva takvih okolnosti, sama ne može, praktično, ništa da učini. Njeni dugovi prema Rusiji, ali i prema zapadnim partnerima toliki su da se našla u potpunoj zavisnosti od međunarodnih činilaca. Pomoć neće stići ni sa izborom nove vlasti, jer dugove valja vratiti bez obzira na to da li će pobediti privrženici Zapada ili Istoka, a novi krediti sve su skuplji.
Ne treba sumnjati ni u to da će se pobunjene jugoistočne republike, pre ili kasnije, organizovati u novi državni entitet. A možda (što i najavljuju) poput Krima pređu pod okrilje Rusije. U takvom slučaju Amerikanci neće oklevati da pod svoje uzmu ostatak zemlje.
A onda je sve moguće očekivati, pa i pretvaranje „hladnog rata” u ozbiljan oružani sukob.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 19.05.2014.
