Izvor: Politika, 28.Mar.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gledaoce na Zapadu ne interesuje Krim
U udarnim vestima Si-En-Ena ili Bi-Bi-Sija izveštaje iz Ukrajine i Rusije skoro u potpunosti zamenile priče o „agoniji leta MH370”
Krim se neočekivano brzo i lako otcepio od Ukrajine. Ali podjednako veliko iznenađenje predstavlja i brzina kojom je priča o novom ruskom regionu nestala iz uticajnih globalnih medija. Samo nedelju dana pošto smo slušali spekulacije o nastavku hladnog rata i podsećanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na broj nuklearnih bojevih glava, na Si-En-Enu i Bi-Bi-Siju događaji vezani za krizu na fluidnoj granici Ukrajine i Rusije preselili su se u drugu polovinu emisija, posle reklama, tik uz vesti o epidemiji virusa ebole u Gvineji.
Od televizija koje su gledane širom sveta, događaji na Krimu značajnije mesto imaju samo na „Raša tudej” (RT). Ali, za RT Krim je domaća vest. Urednici uticajnih zapadnih medija se izgleda slažu sa stavom koji je izneo Barak Obama – koliko god da je velika i da deluje opasno, Rusija je regionalna sila koja ne može da ugrozi zapadnu dominaciju, ona je mnogo više neprijatnost nego pretnja. Prema ovom shvatanju, preuzimanje Krima je izraz ruske slabosti, a ne snage.
Bar u SAD, nezainteresovanost za događaje na periferiji Evrope dele i gledaoci kablovskih kanala vesti. U periodu od 8. do 18. marta najveći rast gledanosti je imao ultrakonzervativni „Foks njuz”, koji je od jutra do mraka izveštavao o misterioznom nestanku malezijskog „boinga 777”. Dobro je prošao i američki Si-En-En (bitno drugačiji od „internacionalnog”, koji možemo da gledamo u Srbiji), kome je gledanost skočila čak 60 odsto pošto su izveštaje iz Ukrajine i Rusije skoro u potpunosti zamenile priče vezane za „agoniju leta MH370”. Od stanica koje 24 sata dnevno emituju vesti, pad gledanosti je zabeležio samo MSNBC, jedina televizija koja je nastavila da pokriva događaje vezane za referendum na Krimu.
Iako nedeljama nije bilo vesti o nestalom avionu, ova sporovozna epopeja je zaokupila pažnju i visokomobilnih stanovnika bogatog Zapada i ljudi na sve bogatijem Dalekom istoku. Televizijske ekipe su brzo prebačene iz Kijeva i Krima u Maleziju, Kinu i Australiju. Iako na „dugačkom i tihom letu smrti” nije bilo Britanaca, čak je i za Bi-Bi-Si prioritet postalo intervjuisanje rođaka ljudi koji su poginuli u prethodnim avionskim nesrećama i ubacivanje televizijskih ekipa u vojne avione i brodove koji tragaju za olupinom na nekim od najizolovanijih delova planete.
I na Si-En-Enu i Bi-Bi-Siju priča o Krimu je postala priča o prirodnom gasu, sankcijama, Putinu i Obami, bez izveštaja sa terena. Pokrivanje „ukrajinske krize” se uglavnom svelo na gostovanje eksperta i penzionisanih američkih diplomata, koji su, praktično, odgovarali na tri ista pitanja: šta treba Obama da uradi kako bi Putina aneksija Krima što više zabolela, a da pri tome ekonomski bol ne osete američki prijatelji koji zavise od ruskog gasa? Kako će Obama održati na okupu evropske saveznike i partnere? Da li će se Putin zaustaviti na Krimu?
Retorike nalik hladnoratovskoj je najviše bilo u Si-En-Enovim emisijama „Amanpur” i GPS, omiljenim medijskim svratištima globalnog političkog i analitičarskog džet-seta. Domaćin GPS-a je Farid Zaharija, naturalizovani Indijac čiji su stavovi nepogrešivo u skladu sa dominantnim razmišljanjem u vašingtonskim koridorima moći. Uvek napirlitani pedesetogodišnji metroseksualac sa usnama nalik Džegerovim, ovaj televizijski profesor međunarodnih odnosa je postao istovremeno i vodeći komentator i miljenik američkog spoljnopolitičkog establišmenta.
Prethodnih nedelja Zaharijini gosti su Putina redovno predstavljali kao „egzemplarnog imperijalistu i egzemplarnog diktatora”, isticali da „Rusi nikada nisu razumeli Kosovo” i ponavljali da je „ruska agresija proizvela problem” u Ukrajini. Jedini kome je Zaharija dao priliku da se ne složi jeste Stiven Koen, profesor emeritus ruskih studija na Njujorškom univerzitetu i na Prinstonu.
„Putin nije razbojnik. On nije neosovjetski imperijalista. On čak nije ni antiamerikanac. On jeste snažno, istorijski proruski orijentisan”, rekao je Koen i ponudio analogiju. „Šta bi se desilo da se ruska moć iznenada pojavi u Kanadi ili Meksiku i da (ove zemlje) reše da se priključe Putinovoj Evroazijskoj uniji ili njegovom vojnom bloku? Američki predsednik bi sigurno reagovao bar onoliko nasilno koliko Putin.”
Nažalost, malo je verovatno da ćemo na nekoj televiziji uskoro čuti kontrastav usamljenog profesora. Već nedeljama je izložen medijskom linču koji neodoljivo podseća na satanizaciju aktivista i intelektualaca koji su se protivili bombardovanju Srbije 1999. Nazvan je i „Putinovim američkim apologetom”, što je u američkom političkom žargonu jedna od reči koje su rezervisane za najgore od najgorih – one koji negiraju holokaust.
Ipak, pitanje je ko uopšte želi da sluša profesora Koena i one koji ga kleveću. Nije reč samo o SAD. Centar kupoholičarske planete se već decenijama pomera na Daleki istok i svađe oko evropskih granica mnogima deluju anahrono i dosadno, kao priča iz neke daleke i sve manje važne provincije.
Čini se da je stvoren konsenzus nezaplašenih i nezainteresovanih gledalaca. Izuzev u zemljama koje već imaju ili uskoro mogu da dobiju „svoj Krim”, globalna publika je glasajući svojim daljinskim upravljačima pokazala da deli stav američkog predsednika – Rusija je, za razliku od pokojnog Sovjetskog Saveza, velika zemlja ali mala sila. Vreme će pokazati da li su bili u pravu.
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 28.03.2014.
